Tamo daleko ili ovde blizu

Na­do­la­zak vo­de svi smu­đa­ro­ši sa na­ših re­ka želj­no iš­če­ku­ju, jer on sko­ro uvek do­no­si kra­ći ili du­ži cug nji­ho­ve omi­lje­ne gra­blji­vi­ce. Ali uspeh ni­je za­ga­ran­to­van uko­li­ko tu si­tu­a­ci­ju po­gre­šno »pro­či­ta­mo« i tra­ži­mo smu­đa na me­stu sa kog se pre­me­stio ili na ko­je ni­je ni do­šao

Ako za­ne­ma­ri­mo onu ve­či­tu ri­bo­lo­vač­ku za­blu­du da uz su­prot­nu oba­lu ve­li­ke re­ke uvek ima vi­še ri­be ne­go uz onu sa ko­je mi pe­ca­mo, osta­je pi­ta­nje: gde je ri­ba ako ni­je tu gde je mi tra­ži­mo? da li je na dnu, u sred­njim slo­je­vi­ma ili pri po­vr­ši­ni? u du­bljoj vo­di ili u pli­ća­ku? Ili to mo­žda za­vi­si od to­ga na ko­joj smo kri­vi­ni re­ke – spolj­noj ili unu­tra­šnjoj. Si­gur­no ni­je be­zna­čaj­no ni to da li je vo­da to­pla ili hlad­na, te­če li br­že ili spo­ri­je. Ma bi­će da je bli­zu ne­kog ve­ćeg objek­ta – stu­ba mo­sta ili špor­ne, oko po­to­plje­nih sta­ba­la ili pa­nje­va, po ru­pa­ma...

NAJ­PO­ŠTE­NI­JE JE PRI­ZNA­TI se­bi da ni­ka­da ka­da ne­ma ra­u­bo­va gra­blji­vi­ca na po­vr­ši­ni ni­smo si­gur­ni gde je ri­ba i da uglav­nom na­ga­đa­mo gde bi mo­gla bi­ti. Po­sto­je, da­ka­ko, mno­ge pret­po­stav­ke, ko­je su ma­nje ili vi­še tač­ne ako je reč o ti­pič­noj si­tu­a­ci­ji, ali ka­da su uslo­vi ne­u­o­bi­ča­je­ni, sve te­o­ri­je pa­da­ju u vo­du. Ta­da je sve mo­gu­će i me­đu ri­bo­lov­ci­ma po pra­vi­lu vla­da op­šta kon­fu­zi­ja.

Upra­vo ta­kve, neo­bič­ne okol­no­sti ste­kle su se na Sa­vi u vre­me pi­sa­nja ovog tek­sta, po­čet­kom i sre­di­nom pro­šle ne­de­lje. Zna­mo da ve­ći do­tok uslo­vlja­va po­rast re­ke, ubr­za­nje to­ka i ma­nju ili ve­ću za­mu­će­nost vo­de. Zna­mo i to da se u toj si­tu­a­ci­ji, ko­ja je sa­svim uobi­ča­je­na, ri­ba po­me­ra bli­že oba­li i da se in­ten­ziv­ni­je hra­ni da­nju. Za va­ra­li­ča­re ko­ji lo­ve smu­đa, sve to stva­ra ide­al­ne uslo­ve za lov sa oba­le, ka­ko da­nju ta­ko i no­ću.

Me­đu­tim, ovih da­na su se stva­ri od­vi­ja­le ma­lo dru­ga­či­je. Du­go oče­ki­va­ni po­rast je bio mi­ni­ma­lan, ali se tok je­ste ubr­zao, a vo­da za­mu­ti­la. To je evi­dent­no zbu­ni­lo mno­ge va­ra­li­ča­re ko­ji lo­ve iz čam­ca, te su osta­li na istim me­sti­ma na ko­ji­ma su smu­đa hva­ta­li po ni­žem vo­do­sta­ju. Ubr­za­nje to­ka, me­đu­tim, i po­red to­ga što je ni­vo ostao u do­me­nu ni­žeg, do­ve­lo je do pre­me­šta­nja ri­ba, pa su obal­ski... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 494-)