Mnogi ribolovci robuju različitim predrasudama vezanim za navike riba, mesta na kojima se one najradije zadržavaju, tehnikama i mamcima na koje se mogu loviti itd. Jedna od takvih zabluda je da se skobalj na algu kladoforu može pecati samo na Drini i na Limu, a ne i na ostalim rekama mrenskog regiona
Kao i mnoge kolege iz Leskovca i drugih mesta jugoistočne Srbije i ja naročito volim zimski ribolov skobalja i klena na Južnoj Moravi. On ume da bude veoma dinamičan i interesantan, a uz to se često odvija u veoma lepom ambijentu, kada se kompletno priobalje zabeli. Istina, ove zime većeg snega još nije bilo, ali voda jeste zelena i bistra, a skobalj je u poslednjih nekoliko nedelja vrlo aktivan, tj. počeo je da se hrani onako kako se i očekuje u ovom delu sezone, koji je po pravilu vrlo produktivan jer riba nastoji da se pripremi za predstojeći mrest, za koji će joj trebati dosta energije.
VEĆINA IOLE ISKUSNIH plovkaroša ne eksperimentiše mnogo, jer zna i gde se riba već godinama u ovom periodu najviše peca i na koje mamce, kao i čime se hrani. Stoga je za skoro sve jedina dilema da li najpre na udicu staviti ribolovni hleb ili crviće, dok se za primamu koriste ili »motane hlebne bombe« (koncem omotana sredina hleba obavijena oko kamenog oblutka, koji je drži na željenom mestu) ili crvići, koji se bacaju pomoću praćke ili u papirnoj salveti.
Takav pristup bio je uobičajeno efikasan i u poslednje vreme, ali meni đavo nije dao mira, pa sam jednog dana rešio da probam da pecam skobalja na »travu« (tj. na niti alge kladofore), koja se već godinama uveliko koristi kao mamac na rekama Zapadne Srbije, a pre svega na Drini i Limu. Na jugoistoku Srbije to još uvek nije slučaj, jer većina kolega na taj mamac gleda sa podsmehom, te se neretko može čuti i da skobalj nije koza pa da pase, ali ja sam bio ubeđen da nema razloga da na Moravi ne jede ono što mu je prirodna hrana na svim drugim tekućicama mrenskog tipa koje nastanjuje. Dodatno sam bio motivisan činjenicom da je vodostaj bukvalno letnje mali, voda bistra kao rakija, da su klen i skobalj prilično aktivni, a ribe koje sam prethodnih nedelja lovio i potom čistio imale su u želucu mnogo »trave«.
Moj komšija i dobar drug Zvonko (zvani Šjor) i ja došli smo tog jutra već oko šest sati na odabrano mesto na Južnoj Moravi kod sela Grdelica. Reka je tu prilično plitka, pri sredini korita je više ostrva oko kojih se struja račva, a na podosta mesta ima »trepetlika« (delova sa neravnom površinom vode), kao i zona sa većom dubinom i jačim tokom, dok se nešto nizvodnije pruža i nekoliko izglednih delova gde je tok sporiji i ujednačeniji. Mi smo rešili da pecamo na jednoj poziciji na kojoj je struja nešto jača, i gde je dubina pri tadašnjem vodostaju iznosila oko 1,2 m, a »kanal« niz koji smo rešili da spuštamo sisteme bliži je suprotnoj obali, koja je obrasla gustom vegetacijom, pa se sa nje ne može pecati (što je nama po maloj i bistroj vodi i išlo na ruku). Reka je tu široka nekih 20 m, a tačno ispred nas bio je plitak sprud, koji se prema suprotnoj obali polako spušta u pomenuti kanal.
DOK SAM NAKUPIO drva za vatru, založio je i napravio sistem, Šjor je već počeo da peca na komadić francuskog ribolovnog hleba i uhvatio pet riba – četiri za Moravu lepa skobalja, prosečne težine oko 800 g, i jednog klena od pola kilograma. Pecao je bolonjezom Shimano Technium od 6 m i plovkom nosivosti tri grama, kakav sam i ja imao na sistemu montiranom na takođe 6 m dug bolonjez Colmic Revolt... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 498-)
