Klen je jedna od vrsta koje su aktivne tokom cele godine, ali se u periodu niskih temperatura ne lovi onoliko masovno i uspešno kao skobalj, šljivar, krupatica i mnoge druge vrste, a i jelovnik mu je mnogo manji nego u leto i jesen. Na radost onih koji vole nadmudrivanje sa ovim opreznim svaštojedom, mesni crvi su mu i sada interesatni, pa ga možemo njima i primamljivati i hvatati
Nekoliko dana zaredom, moj otac Milutin i njegov najbolji ribolovni kompanjon Milosav Milunović pecali su klena na reci Rasini, tačnije kod mosta u Gornjem Stepošu. Pristup im je bio sasvim jednostavan: primamljivali su ribu bacajući malo crvića oko plovka, a pecali petljašima od 5 m, laganim plovčićima i udicama veličine 16, namamčenim sa jednim ili dva crvića. Tako loveći, uhvatili bi, uglavnom pred mrak, 5-6 klenova u meri, što je za ove zimske dane (doduše blage) sasvim zadovoljavajući ulov na tom terenu.
KADA SAM KONAČNO pronašao malo vremena, otišao sam sa ocem na isti lokalitet, ali naoružan samo 3,5 m dugim i ultralakim bolonjezom, koji sam napravio od Robinson petljaša namenjenog za pecanje sitne ribe, a sistem sam napravio od najlona Tubertini Gorilla Verde, prečnika 0,16 mm, plovka Gica Morava, nosivosti 1,5 g i udice Gamakatsu 1060, veličine 16.
Umesto neke male stacionarne mašinice ovog puta sam koristio klasični čekrk. Te dugo vremena skoro potpuno zapostavljene starinske sprave (koje se ipak otkad su izmišljene do danas u kontinuitetu prilično masovno koriste u Rusiji) poslednjih su se godina pomalo vratile u modu, istina manje kod nas nego u zapadnoj Evropi, gde ih upotrebljavaju prvenstveno ljubitelji »retro« pristupa, ali i kolege sklone nekonvencionalnim načinima ribolova.
Imao sam sreće da na internetu nabasam na model Peerless Protect 61, koji se sa malim izmenama pravi u Francuskoj od 1967. godine. Prevashodno je namenjen pecanju pastrmke na malim tekućicama na živi mamac (što je dozvoljeno u mnogim evropskim zemljama), ali ga proizvođač preporučuje i za ribolov mirnih riba plovkom, a ja sam ga u tu svrhu i koristio na stajaćicama. Ribolov čekrkom je prilično jednostavan (o čemu ću pisati u nekom od narednih brojeva), a nešto je složenije samo zabacivanje, kojim se takođe lako ovlada, dok je prezentacija mamca u tekućoj vodi blizu savršene zbog mogućnosti apsolutne kontrole sistema koji voda nosi otpuštanjem najlona (za šta ima mnogo majstora i u Italiji, koji čekrcima mahom love koristeći bolonjeze duge do nekih pet metara).
OLOVCA NA SISTEMU sam grupisao, a dubinu podesio tako da udica sa završnim delom predveza bude na samom dnu. Iako oko 14 časova, kada sam stigao, niko od kolega koje sam zatekao na vodi nije imao klena, ja sam već nakon nekoliko »prskanja« sa po 4-5 crvića i dva prolaza plovka imao krupniju ribu na štapu, ali mi se brzo otkačila. Primetio sam već tada da mamac uzima vrlo nežno, sličnije skobalju nego klenu, a nije mi baš bilo pravo što je spala, ne samo zato što sam počeo ribolovačku godinu nerealizovanim trzajem, već i zato što sam pomislio da će poplašiti ostale klenove, te da je veliko pitanje hoće li se i meni više ijedan javiti do mraka.
Na moju sreću, brzo se pokazalo da nisam bio u pravu. U nekoliko serija hvatao sam po dva klena jednog za drugim, nakon čega su sledile petnaestominutne pauze. Ribe su zaista grizle najpipavije što pamtim otkad sam pre nekih 30 godina počeo da pecam klena: to se manifestovalo tek milimetarskim zaranjanjem antene ili istim takvim kretanjem u stranu, pa sam kontrirao čim bi mi se učinilo da se nešto sumnjivo dešava s mamcem. Takav pristup doneo mi je osam riba, od kojih sam četiri sitne odmah vratio u vodu, dok sam ostale ubacivao u čuvarku.
VIDEVŠI ŠTA RADIM, i moj otac je povećao dubinu na isti način kao ja, što mu se isplatilo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 500-)