Razni mamci i fini pribor

Kra­jem zi­me, dok ša­ran i ba­bu­ška iz otvo­re­nih rav­ni­čar­skih vo­da još ni­su pri na­ro­či­tom ape­ti­tu, mno­gi pe­ca­ro­ši ko­ri­ste pr­ve le­pe da­ne za iz­la­ske na ri­bom bo­ga­te ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re. Uglavnom se na ta­kvim je­ze­ri­ma pe­ca mo­der­nim ša­ran­skim pri­stu­pom ili na fi­der, ali ne­ka­da i ri­bo­lov na plo­vak mo­že bi­ti naj­e­fi­ka­sni­ji

Ne­ve­ro­vat­no le­po vre­me za kraj fe­bru­a­ra iz­ma­mi­lo je broj­ne ri­bo­lov­ce iz Ma­čve, Sre­ma i Pod­ri­nja na omi­lje­ne te­re­ne. Ja sam ob­i­šao ne­ko­li­ko atrak­tiv­nih i po­pu­lar­nih zi­mov­ni­ka na Sa­vi, na ko­ji­ma je bi­lo do­sta ri­bo­lo­va­ca, ali ne i ulo­va, naj­ve­ro­vat­ni­je za­to što je vo­do­staj neo­bič­no ni­zak za ovo do­ba go­di­ne, pa se ri­ba po­me­ri­la ka du­bljim de­lo­vi­ma i bli­že ma­ti­ci, tj. da­le­ko od oba­le, gde je te­ško pre­ci­zno za­ba­ci­ti i for­mi­ra­ti hra­ni­li­šte. Osim to­ga, štu­ka je u za­bra­ni, som i bu­cov su ne­ak­tiv­ni, ban­dar ja­ko sla­bo uzi­ma, pa ni­je ni ču­do što uspe­ha u ri­bo­lo­vu sa oba­le ni­je bi­lo. Za­to sam se opre­de­lio, u ne­do­stat­ku bo­ljih re­še­nja, za od­la­zak na ko­me­r­ci­jal­ni re­vir Sle­zen u srem­skom se­lu Mo­ro­vić, gde se po in­for­ma­ci­ja­ma ko­je su do me­ne do­pr­le tih da­na le­po lo­vio ša­ran, uko­li­ko se oda­be­ru pra­va pri­ma­ma i ma­mac.

Pri­ja­telj i ja smo na vo­du na ko­joj ni­ka­da pre to­ga ni­smo bi­li sti­gli ra­no, pre 7 sa­ti. Oda­bra­li smo me­sta na jed­nom od dva po­moć­na ba­ze­na, po­vr­ši­ne dva­de­se­tak ari i ši­ri­ne oko 30 m, u ko­ji­ma ima do­sta kon­zum­nih ša­ra­na, a pre ne­go što smo po­če­li sa pe­ca­njem na br­zi­nu smo son­di­ra­njem is­pi­ta­li te­ren i usta­no­vi­li da is­pred nas ne­ma ne­kih pre­pre­ka. Za­to smo re­ši­li da is­pr­va pro­ba­mo da lo­vi­mo na raz­ne va­ri­jan­te, na raz­li­či­tim da­lji­na­ma, te da on­da u za­vi­sno­sti od re­ak­ci­je ri­be pri­la­go­di­mo pri­stup. Obo­ji­ca smo po­ne­li po je­dan fi­der štap, bo­lo­njez i pe­tljaš od pet me­ta­ra. Na­me­ra nam je bi­la da fi­der šta­po­vi­ma na­pra­vi­mo hra­ni­li­šte i po­ku­ša­mo da lo­vi­mo me­tod si­ste­mom, da bo­lo­nje­zi­ma za­ba­cu­je­mo pod su­prot­nu oba­lu, na raz­li­či­ta me­sta, bez pri­hra­nji­va­nja, a da na pe­tlja­še pe­ca­mo prak­tič­no pod no­ga­ma, tj. na oko 2 m od na­še oba­le, gde smo kao pri­hra­nu ba­ca­li me­ša­vi­nu ku­ku­ru­za še­ćer­ca, sta­rog ku­ku­ru­za, ti­gro­vog ora­ha i ma­nje ko­li­či­ne pše­ni­ce.

I ZA BO­LO­NJE­ZE I ZA PE­TLJA­ŠE smo spre­mi­li ose­tlji­ve si­ste­me da bi­smo što vi­še uži­va­li u sva­koj bor­bi. Plov­ka­re­nje ša­ra­na je vr­lo in­te­re­sant­no i ta­mo gde je kon­cen­tra­ci­ja ri­be ve­li­ka, jer ša­ran, iako mu kod du­bin­skih si­ste­ma ni te­ško olo­vo ne sme­ta da uzme ma­mac, pri pe­ca­nju na plo­vak ne­ka­da ume i da du­že od mi­nu­ta »žva­će« i is­pi­tu­je po­nu­đe­ni za­lo­gaj pre ne­go što ga ko­nač­no usi­sa i po­ne­se, a to se naj­če­šće ma­ni­fe­stu­je kre­ta­njem plov­ka u stra­nu i la­ga­nim ne­sta­ja­njem an­te­ne is­pod po­vr­ši­ne, što je i pra­vi tre­nu­tak za kon­tru. Skok adre­na­li­na i uz­bu­đe­nje ko­je nas ob­u­zme ka­da kon­tri­ra­mo a plo­vak osta­ne u me­stu, da bi po­tom po­čeo da še­ta le­vo-de­sno, dok se vrh šta­pa sa­vi­je sko­ro do vo­de, odu­še­vlja­va­ju sva­kog pra­vog lju­bi­te­lja ri­bo­lo­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 501–)