Buđenje i pokretanje

Po­sle vi­še­go­di­šnjeg za­tiš­ja, iza­zva­nog ve­o­ma sma­nje­nim ri­bljim fon­dom, u po­sled­njih ne­ko­li­ko se­zo­na do­šlo je do ma­le eks­pan­zi­je ba­sa u mno­gim vo­da­ma u Bač­koj, što su mla­đi va­ra­li­ča­ri je­dva do­če­ka­li. A nji­ho­vi le­pi ulo­vi pro­sto ma­me i osta­le na nad­me­ta­nje sa sna­žnim i bor­be­nim do­šlja­kom iz se­ver­ne Ame­ri­ke

Po­sli­je ja­ke zi­me, pro­lje­će je pro­sto gra­nu­lo i pri­ro­da se go­to­vo u tre­nu pro­bu­di­la. Sve je po­če­lo da cvje­ta i li­sta; na vo­da­ma ši­rom Voj­vo­di­ne po­ja­vi­le su se ža­be, zmi­je i ve­ći­na in­se­ka­ta, a sit­na ri­ba je pre­pla­vi­la pli­ća­ke. Iako su no­ći još hlad­ne, te se ži­va u ter­mo­me­tru ne­ri­jet­ko spu­sti sko­ro do nu­le, da­ni su to­pli, sa tem­pe­ra­tu­rom ko­ja če­sto pre­la­zi 20 ste­pe­ni. Ve­ći­na ba­so­lo­va­ca je ovo je­dva do­če­ka­la da iza­đe na vo­du i upi­še pr­ve ovo­go­di­šnje ulo­ve svo­je omi­lje­ne gra­blji­vi­ce i iz­u­zet­ne sport­ske ri­be. Po pra­vi­lu, u pro­lje­će se hva­ta ma­lo ko­ma­da, ali oni če­sto bu­du krup­ni, a baš ta­kve smo u po­sljed­nje dvi­je sed­mi­ce do­bi­ja­li mno­ge mo­je ko­le­ge iz Srp­ske bas li­ge i ja, što nas sve ra­du­je, jer iako bas kod nas ni­je za­šti­ćen ni lo­vo­sta­jem, ni mi­ni­mal­nom mje­rom, a uz to je i na me­ti gra­bu­lja­ša, mre­ža­ro­ša i dru­gih kri­vo­lo­va­ca, ne­ka­ko op­sta­je, pa se ta­mo gdje ga sa­vje­sni mal­ko pri­pa­ze mo­že i vr­lo li­je­po lo­vi­ti, što je ve­li­ki iza­zov, bu­du­ći da je on ću­dljiv, če­sto ve­o­ma iz­bir­ljiv, a uz to je od­li­čan bo­rac. I ra­ni­ja i naj­no­vi­ja is­ku­stva pro­ba­ću da pre­to­čim u naj­bit­ni­je sa­vje­te, ko­ji bi vam mo­gli po­mo­ći da i sa­mi do­bro pro­đe­te na­red­nih sed­mi­ca.

VO­DA. U ovom pe­ri­o­du šan­se za uspjeh bi­će nam bo­lje na ma­njim sta­ja­ći­ca­ma ko­je bas na­sta­nju­je (ba­ra­ma i ba­ri­ca­ma) ne­go na ve­ćim ka­na­li­ma. Na­i­me, sa­da je va­žno da na­đe­mo onu vo­du ili njen dio ko­ji se naj­br­že gri­je, što zna­či da će­mo na ve­ćim ba­ra­ma ili je­ze­ri­ma for­si­ra­ti pli­će zo­ne (a to naj­če­šće uklju­ču­je pri­o­ba­lje). Tu sun­če­vi zra­ci br­že gri­ju vo­du, a gru­pi­šu se i ke­der i dru­gi nje­ni sta­nov­ni­ci, po­put ža­ba, ko­je su i glav­na hra­na ba­sa u ovom pe­ri­o­du. Da li pe­ca­mo iz čam­ca ili sa oba­le ma­nje je bit­no, ma­da nam plo­vi­lo omo­gu­ća­va pri­stup mno­gim mje­sti­ma ko­ja ni­je mo­gu­će pre­tra­ži­ti sa oba­le. Pri­la­zak vo­di i lo­ka­ci­ji na ko­joj oče­ku­je­mo ja­vlja­nje ri­be tre­ba da bu­de ko­li­ko god je to mo­gu­će ma­nje pri­mje­tan, a za­ba­ča­ji uvi­jek tre­ba da se pro­du­ža­va­ju (naj­pri­je ba­ca­mo bli­zu se­be, pa sve da­lje). Na pri­mjer, ako ide­mo oba­lom, mo­že­mo sta­ti i na 20-30 m od vo­de i za­ba­ci­ti u sa­mi pri­o­bal­ni pli­ćak, jer se mo­žda upra­vo tu sun­ča i gri­je ne­ki bas. Za­tim pla­si­ra­mo ma­mac me­tar da­lje, i ta­ko me­tar po me­tar. Ako bi­smo od­mah ba­ca­li da­le­ko, mo­gu­će je da bi­smo po­pla­ši­li ri­bu, bi­lo va­ra­li­com, bi­lo na­šom stru­nom ko­ja joj pre­la­zi pre­ko gla­ve, a uko­li­ko bi­smo pri­šli pre­bli­zu, onaj bas ko­ji se na­la­zi uz sa­mu oba­lu bi se po­pla­šio od na­še po­ja­ve i po­bje­gao (ako mi vi­di­mo nje­ga, sko­ro je sa­svim si­gur­no da je on pri­je to­ga vi­dio nas i te­ško će­mo ga pre­va­ri­ti) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 425-)