Sve brži tempo života učinio je i da ribolovci masovno nastoje da ono malo vremena koje imaju za pecanje iskoriste najefikasnije što mogu, pa mnogi idu na vode na kojima je ribolov lak i za koje se ne treba posebno pripremati. Ima, međutim, i onih koji postupaju potpuno drugačije i poseban izazov nalaze u traženju dobitnog pristupa u okolnostima u kojima im ništa ne ide na ruku
Početkom septembra sam imao nekoliko slobodnih dana, koje sam iskoristio da posle mnogo godina opet izađem na jedno jezero u severnoj Italiji (gde živim i radim). Na toj akumulaciji sam uspešno pecao još pre dve decenije i za nju me vežu lepe uspomene, ali sam davno digao ruke od nje zbog velike količine svakovrsnog vodenog rastinja koje je ribolov učinilo praktično nemogućim.
Sada se jezero ispred mene ponovo ukazalo u svojoj raskošnoj lepoti. Dugo približno 2 km i široko oko 400 m, sa tri strane okruženo je šumovitim brdima sa bujnom vegetacijom, dok je obala pod ševarom i starim vrbama. Sve to zelenilo celom mestu daje nostalgičan ton, pojačan tišinom i skoro potpuno očuvanim ambijentom, koji minimalno narušava jedino biciklističko-pešačka staza što vijuga oko jezera.
Međutim, ribolov ovde odavno nije nimalo jednostavan jer se bujna vegetacija i mulj godinama talože na dnu i prosto gutaju jezero. Stariji ljudi kažu da je pre tridesetak godina dubina bila i do 4 m, a sada jedva prelazi 2 m, iako dotok vode nije ništa manji, tako da je prilično izvesno da će nekadašnja prirodna akumulacija biti pretvorena u plitku močvaru. Već sada se uz skoro celu obalu pruža desetak metara širok pojas lokvanja, a tamo gde njih nema sa dna se diže razno drugo rastinje, tako da je ribolov na najvećem delu doskora bio moguć samo iz čamca, dok je sa obale bio misaona imenica.
NA RADOST ONIH KOJI OVDE vole da pecaju, u poslednje vreme su lokalne vlasti rešile deo problema (bar za neko vreme) i sačuvale jezero od propasti. Napravljeno je par pozicija za šarandžije, tako da oni sada mogu da pecaju razvlačeći sisteme pomoću čamaca, a podvodna trava je isečena na pojedinim mestima, pa se ponegde može loviti i zabacivanjem sa obale, mada ne bez poteškoća. Odlučio sam da se oprobam u pecanju fider tehnikom na ovom terenu. Ekstremni uslovi mi uvek predstavljaju poseban izazov, i kada uspem da u takvim okolnostima dobro proanaliziram riblji fond i navike riba, konfiguraciju dna i karakteristike vode, pa da u skladu sa tim odaberem odgovarajuću prihranu, mamce, štapove, strunu, hranilice, udice i sisteme te na kraju dobro prođem – osetim posebno zadovoljstvo.
Riblji fond ovog jezera je prilično bogat i raznovrstan. Ima šarana svih veličina, deverike, »karaša« (babuške), linjaka i krupca, a od grabljivica štuke, basa i soma. Najveći problem za sve vidove dubinskog ribolova predstavlja to što je dno kompletno prekriveno debelim slojem mekog mulja, tj. nigde nema ni delića tvrde podloge, gde bi bilo moguće plasirati primamu i sistem sa namamčenom udicom tako da ribi budu lako vidljivi i dostupni. Pri obali dubina iznosi jedva 1 m, a ka sredini oko 2 m. Zbog bujne vegetacije, te mnoštva sitnih životinjskih organizama i biljne hrane, ribe ima u izobilju, ali ona oskudeva u kiseoniku jer ga flora nemilice troši, a u jezero površinskim putem ne dotiče sveža voda. Leti se ono dosta zagreje, što dodatno utiče na neaktivnost ribe, a da sve bude još komplikovanije i teže za pecanje, providnost je velika, tako da je riba veoma oprezna.
ZA IZBOR MESTA POSEBNO je nezgodno to što je dubina ujednačena i mala, a dno svuda istih karakteristika... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 516-)