Kad rakete utihnu

Te­o­ri­ja da na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma sva­ko mo­že sva­ki put da uhva­ti de­se­ti­ne krup­nih ri­ba, ka­ko god da pe­ca, još jed­nom se ni­je po­tvr­di­la. Naš sa­rad­nik je sva­šta pro­bao dok ni­je na­šao for­mu­lu uspe­ha, što se de­si­lo de­lom za­hva­lju­ju­ći i či­nje­ni­ci da je ve­ći­na ko­le­ga ovog pu­ta bi­la ma­nje upor­na od nje­ga

Kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne ok­to­bra uka­za­la mi se pri­li­ka da skok­nem na je­dan dan na ša­ran­ski re­vir Aqua Dre­ams Sa­ma­i­la, ne­da­le­ko od Kra­lje­va. O nje­mu sam mno­go či­tao i slu­šao, no ni­kad ni­sam na toj vo­di pe­cao, ta­ko da ni­sam bio sa­svim si­gu­ran šta me oče­ku­je. Uzdao sam se, me­đu­tim, u is­ku­stvo sa ne­ko­li­ko slič­nih ko­mer­ci­jal­nih je­ze­ra i na­dao da ipak ne­ću oti­ći ku­ći bez ika­kvog ulo­va.

KA­DA SMO STI­GLI, NA PAR­KIN­GU po­red pr­vog je­ze­ra bi­lo je pet­na­e­stak auto­mo­bi­la, a za­pa­zio sam da ima do­sta ri­bo­lo­va­ca na sve tri sta­ja­ći­ce ovog kom­plek­sa. Na Ma­lom je­ze­ru, naj­bli­žem par­kin­gu, bi­la su za­u­ze­ta sko­ro sva me­sta, ali sam re­šio da se sme­stim na je­di­no pre­o­sta­lo, u ma­loj ru­pi u tr­sci. Naj­pre sam vi­deo ne­što što mi se u pr­vi mah ni­je do­pa­lo – saj­lu ko­ja se pru­ža­la po po­vr­ši­ni i de­li­la je­zer­ce na po­la, po ši­ri­ni. Ali od­mah mo­ram da na­po­me­nem i to da sam do kra­ja ri­bo­lo­va pro­me­nio mi­šlje­nje, jer sam upra­vo ko­ri­ste­ći saj­lu kao ori­jen­tir i pe­ca­ju­ći prak­tič­no is­pod nje ve­o­ma do­bro pro­šao.

Dok sam se pri­pre­mao, ko­le­ge su na ce­lom je­ze­ru uve­li­ko »ra­ke­ta­ma« i prać­ka­ma ba­ca­le pri­ma­mu (uglav­nom ra­zno zr­ne­vlje i bolj­li­je). Me­ni je sve to de­lo­va­lo i ko­li­čin­ski pre­te­ra­no i pre­vi­še buč­no, jer se tru­dim da u sva­koj pri­li­ci bu­dem što ti­ši, tj. što ma­nje pri­me­tan i ko­li­ko god je mo­gu­će sto­pljen sa pri­ro­dom, ali znam da ima ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra na ko­ji­ma se ri­ba na­vik­ne da bu­ka zna­či da u vo­du pa­da ve­li­ka ko­li­či­na hra­ne, pa na to po­zi­tiv­no re­a­gu­je, te me je za­ni­ma­lo da vi­dim ka­ko će se si­tu­a­ci­ja do kra­ja da­na raz­vi­ja­ti. Ipak, ni­sam se uop­šte dvo­u­mio oko svog pri­stu­pa. Od­lu­čio sam da pe­cam na una­pred oda­bra­ni na­čin – za­ba­cu­ju­ći dva fi­der šta­pa na raz­li­či­te da­lji­ne, i to naj­pre sa raz­li­či­tom pri­ma­mom i mam­ci­ma, a da ka­sni­je, ako vi­dim da ne­što da­je znat­no bo­lji re­zul­tat, upra­vo to i for­si­ram do kra­ja da­na.

KA­KO SAM US­PEO DA KOD KU­ĆE za­bo­ra­vim AS Me­tod hra­ni­li­ce, pre­o­sta­lo mi je sa­mo da pe­cam ko­ri­ste­ći AS Open End mo­del, a oda­brao sam onaj sa ote­ža­njem od 30 g. Re­šio sam da u po­čet­ku za­ba­cu­jem na sva­kih de­se­tak mi­nu­ta, s tim što sam jed­nu hra­ni­li­cu pu­nio pe­le­ti­ma sa me­snom aro­mom i udi­cu na tom šta­pu pre­ko »dla­ke« mam­čio boj­li­jem sa me­snom aro­mom, a dru­gu po­zi­ci­ju sam upor­no hra­nio pe­le­ti­ma sa voć­nim mi­ri­som, uz ko­je sam ša­ra­ni­ma nu­dio raz­ne pli­va­ju­će i to­nu­će boj­li­je sa voć­nim aro­ma­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 518-)