Položaj štapa odgovarajući svakoj konkretnoj situaciji jedan je od glavnih faktora uspeha u fider pecanju. Međutim, mnogi ribolovci o tome ne vode dovoljno računa, već se slepo drže jednom usvojenog stava da postoji samo po jedan pravilan položaj za stajaće i tekuće vode. A stvari stoje znatno drugačije
Jedno od osnovnih pravila koje novopečeni fider ribolovci nauče odnosi se na postavljanje štapa, a ono glasi: na stajaćicama štap se postavlja nisko, sa vrhom ka vodi, a na rekama visoko, tj. sa vrhom uperenim ka nebu. Mnogi to uzmu zdravo za gotovo, poveruju da su pokupili sve znanje ovog sveta i da od tog osnovnog pravila nema nikakvih odstupanja, pa ga se striktno drže uvek i svuda, ne shvatajući da u nekim situacijama ta načelna preporuka ne važi i da, štaviše, vodi ka lošijem ulovu od onog koji bi bilo moguće ostvariti, ili čak ka tome da on potpuno izostane.
RAZLOG ZA TO PRILIČNO je jednostavan: pri određivanju idealnog položaja štapa za određenu situaciju treba se pre svega upravljati time da osnovni najlon mora da bude slobodan, tj. da ne sme nalegati na dno niti na ma kakve prepreke u vodi. To je neophodno zbog efikasne signalizacije, tj. jasnog prenošenja kontakata ribe sa mamcem (ili hranom), što je »prigušeno« ukoliko se informacija usput delimično ili potpuno prenese na bilo šta na šta najlon naleže.
Kada voda teče, nema velikih dilema, jer pri pecanju u takvim uslovima skoro uvek vrh štapa treba da bude visoko podignut. Tako se postiže da što manje najlona bude u vodi, čime se smanjuje uticaj rečnog toka na strunu i sistem. Međutim, na stajaćicama stvari nisu tako jednostavne, jer pre nego što odlučimo kako ćemo postaviti štap (ili štapove), moramo da proverimo kakva je situacija u vodi ispred nas, tj. da li između vrha štapa i tačke u koju ćemo plasirati sistem(e) ima trave ili nekog drugog vodenog rastinja, potopljenog drveća, stena ili drugih prepreka, te postoje li možda na toj putanji neki veći prelazi dubine (škarpe, sprudovi, rasedi...). Naravno, to se najpre utvrđuje pogledom, ali kako je ispod površine teško nešto videti na većoj daljini, odnosno dubini, čak i kada je voda bistra, moramo pribeći sondiranju terena, tj. »prepipavanju«, za šta se najčešće koristi olovo na kraju sistema bez udice.
Nakon što na taj način približno snimimo stanje, prelazimo na probne zabačaje, koji treba da nam definitivno pokažu da li je najlon slobodan ili ne kada je vrh štapa spušten prema vodi. To proveravamo gledajući da li uopšte uočavamo udarce ili ne i koliko ih uspešno realizujemo, a potom tokom izvlačenja sistema pažljivo pratimo da li hranilica ili najlon dolaze s nečim u kontakt.
UKOLIKO VIDIMO DA NEMA kačenja hranilice i da je osnovni najlon sve vreme slobodan, tj. da ništa ne dodiruje i ni za šta ne zapinje, onda nema nikakve sumnje da štap možemo postaviti sa vrhom nisko spuštenim ka vodi. To je osnovni položaj... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu broj 526-)