Rešenje za granje i stenje

Flu­o­ro­kar­bon ima vi­še oso­bi­na ko­je ga či­ne od­lič­nim za pra­vlje­nje pred­ve­za u ra­znim vi­do­vi­ma re­kre­a­tiv­nog i sport­skog ri­bo­lo­va, i to pod­jed­na­ko u lo­vu mir­nih i gra­blji­vih vr­sta. Ali, tre­ba bi­ti po­šten pa re­ći da ne­ke oso­bi­ne tog ma­te­ri­ja­la ko­je pe­ca­ro­ši sma­tra­ju vr­lo bit­nim u prak­si ni­su uvek pre­sud­ne za uspeh, a ka­ko je on ve­o­ma skup tre­ba zna­ti ko­je su mu re­al­ne pred­no­sti nad osta­lim ma­te­ri­ja­li­ma i ko­ri­sti­ti ga on­da ka­da to za­i­sta ima smi­sla

Ka­ko smo u pro­šlom bro­ju na­ve­li, pr­vi šok-li­de­ri pra­vlje­ni su od naj­lo­na ne­što ve­ćeg preč­ni­ka od onog ko­ri­šće­nog za osnov­nu stru­nu, a slu­ži­li su kao za­šti­ta od pre­op­te­re­će­nja tan­kog mo­no­fi­la pri za­ba­ci­va­nju te­ških si­ste­ma na ve­li­ke da­lji­ne. Osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka na ri­bo­lo­vač­kom tr­ži­štu po­ja­vio se flu­o­ro­kar­bon, mo­no­fil na­pra­vljen u Ja­pa­nu. Naj­pre su se od nje­ga iz­ra­đi­va­le mre­že za ko­mer­ci­jal­ni ri­bo­lov, ali se br­zo po­ka­za­lo da ima niz oso­bi­na ko­je ga či­ne vr­lo upo­tre­blji­vim i u sport­skom (re­kre­a­tiv­nom) ri­bo­lo­vu, pa je po­lje nje­go­ve pri­me­ne pro­ši­re­no, i to pre sve­ga na iz­ra­du pred­ve­za, ka­ko za lov mir­nih vr­sta ri­ba, ta­ko i za gra­blji­vi­ce..

Ka­ko mu i sa­mo ime go­vo­ri, ovaj ma­te­ri­jal na­stao je kao je­di­nje­nje flu­o­ra (F) i uglje­ni­ka (C). Ne­ću vas ov­de za­ma­ra­ti or­gan­skom he­mi­jom, ali na­po­mi­njem da te­o­ri­ja ka­že da je ve­za ta dva ele­men­ta jed­na od naj­ja­čih jed­no­stru­kih ko­va­lent­nih ve­za. Za nas ri­bo­lov­ce, naj­va­žni­je oso­bi­ne flu­o­ro­kar­bo­na su ot­por­nost na kr­za­nje i UV zra­ke, ne­vi­dlji­vost u vo­di, kru­tost, tvr­do­ća, mi­ni­mal­na te­glji­vost, kao i to što ne upi­ja vo­du i bo­lje to­ne od naj­lo­na. U krat­kim cr­ta­ma po­za­ba­vi­će­mo se ovim svoj­stvi­ma, či­ja kom­bi­na­ci­ja či­ni da se flu­o­ro­kar­bon kao ma­te­ri­jal uve­li­ko ko­ri­sti u ri­bo­lo­vu na udi­cu, i to vi­še ne sa­mo kao pred­ve­za, već po­sled­njih de­ce­ni­ja sve če­šće i kao osnov­na stru­na u ne­kim vi­do­vi­ma ri­bo­lo­va.

OT­POR­NOST NA KR­ZA­NJE I HA­BA­NJE, mno­go ve­ća ne­go kod naj­lo­na, jed­na je od naj­va­žni­jih oso­bi­na flu­o­ro­kar­bo­na, ko­ja ga či­ni ide­al­nim pred­ve­zom, po­go­to­vo na te­re­ni­ma sa mno­go kr­ša u vo­di (ka­me­nja, na­ro­či­to onog sa oštrim ivi­ca­ma, pa­nje­va i gra­nja, školj­ki i sl.), ali i ka­da se lo­ve raz­ne vr­ste ri­ba ko­je svo­jim zu­bi­ma mo­gu ošte­ti­ti deo stru­ne iz­nad udi­ce i ta­ko se oslo­bo­di­ti.

Flu­o­ro­kar­bon se zbog te ot­por­no­sti na abra­zi­ju upo­tre­blja­va, pri­me­ra ra­di, za pra­vlje­nje pred­ve­za za lov mre­ne na reč­nim br­za­ci­ma sa ko­jih ja­ka vo­da ne­ret­ko spe­re sve sem ka­me­nja, za­tim za lov ša­ra­na u pa­nje­vi­ma, za raz­ne va­ri­jan­te lo­va so­ma i štu­ke (i na pri­rod­ne mam­ce i na va­ra­li­ce), za pe­ca­nje sa mor­skih ste­na (»rok­fi­šing«).

Du­ži­na šok-li­de­ra od flu­o­ro­kar­bo­na za­vi­si od na­ših po­tre­ba u da­tom tre­nut­ku i teh­ni­ke ko­jom pe­ca­mo. Ako nam je neo­p­ho­dan da­lek za­ba­čaj i uz to pe­ca­mo na »pr­lja­vom« dnu (sa mno­štvom pre­pre­ka) ili lo­vi­mo gra­blji­vi­ce, on­da »šok« tre­ba da bu­de isti ono­li­ki ko­li­ki bi bio da je od naj­lo­na – oko tri du­ži­ne šta­pa. Uko­li­ko ko­ri­sti­mo flu­o­ro­kar­bon sa­mo da bi­smo za­šti­ti­li glav­nu stru­nu od kr­za­nja, a ne za­ba­cu­je­mo na­ro­či­to te­žak te­ret, on­da je do­volj­no da on bu­de dug oko jed­nog me­tra, što je i ne­ka mak­si­mal­na du­ži­na po­treb­na ka­da lo­vi­mo gra­blji­vi­ce, ma­da je za pra­vlje­nje »saj­li« za štu­ku do­volj­no i pe­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, osim u slu­ča­ju da po­sto­je šan­se da se ja­ve ri­be du­že od me­tra.

NE­VI­DLJI­VOST U VO­DI. Svi pro­iz­vo­đa­či i pro­dav­ci flu­o­ro­kar­bo­na na­gla­ša­va­ju da je on prak­tič­no ne­vi­dljiv u vo­di, jer ima sko­ro isti in­deks pre­la­ma­nja sve­tlo­sti: za vo­du on iz­no­si 1,33, za FC – 1,37, dok je za naj­lon pre­ko 1,50. Me­đu­tim, tre­ba bi­ti po­šten pa re­ći da je iz­ve­sno da ljud­sko oko te­ško vi­di flu­o­ro­kar­bon u vo­di, ali da ni­je na­uč­no do­ka­za­no da li ga ri­be vi­de i ka­ko.

Po­u­zda­no znam da su ne­ki ri­bo­lov­ci na­pra­vi­li eks­pe­ri­ment ka­ko bi pro­ba­li da ne­što sa­zna­ju o to­me da li na­vod­na ne­vi­dlji­vost flu­o­ro­kar­bo­na u od­no­su na pro­vid­ni i bez­boj­ni naj­lon do­no­si su­štin­sku pred­nost u ri­bo­lo­vu, pa su na alp­skim je­ze­ri­ma sa iz­ra­zi­to bi­strom vo­dom pe­ca­li kle­na, ko­ji va­ži za iz­u­zet­no opre­znu ri­bu, uz to od­lič­nog vi­da, ko­ri­ste­ći pred­ve­ze od naj­lo­na i flu­o­ro­kar­bo­na, preč­ni­ka 0,08 i 0,10 mm. Za­ni­mlji­vo je da su oni u ta­kvim uslo­vi­ma ima­li za ni­jan­su vi­še ulo­va pe­ca­ju­ći sa naj­lon­skim pred­ve­zi­ma. (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 532-)