U mnogim varijantama pecanja na plovak bacanje primame jedan je od ključnih faktora uspeha, dok je u ribolovu sve popularnijom fider tehnikom hrana apsolutno neophodna. Broj proizvođača povećava se iz godine u godinu, kao i njihov asortiman, a da bi se ribolovac snašao u toj ogromnoj ponudi i da bi smesa koju napravi bila maksimalno efikasna, mora znati zašto neku smesu kupuje, sa čim je meša i kako je koristi
Prihrane su neizostavan element uspešnog ribolova i u današnje vreme (pogotovo kod nas) bez njih na većini ribolovnih terena verovatno ne bi bilo skoro nikakvih ulova. Upotrebljavaju se pri lovu mirnih (šaranskih) vrsta riba plovkom, fiderom ili dubinkom (klasičnom ili »modernom«, tzv. šaranskom). Iako je iz naziva većine primama jasno kojoj su vrsti ribe ili tehnici namenjene, da bismo napravili pravi izbor i pripremili najbolju kombinaciju za svaku konkretnu situaciju treba da imamo pre svega neka opšta znanja o tome u kakvim se okolnostima koji tip hrane koristi.
TEŠKE ILI LAKE? Da li je prihrana teška ili laka jedan je od najvažnijih indikatora njene namene. Teške hrane se pretežno koriste na većim rekama i dubljim stajaćicama, naravno za lov pri dnu, a lake na plićim terenima, pogotovo na stajaćim vodama. U sastavu teških hrana dominiraju sastojci koji više upijaju vodu ili su masniji, kao što su manje pečeno ili nepečeno mleveno zrnevlje, bela prezla i uljane pogače. Glavni sastojci lakih prihrana su uglavnom više pečeno mleveno zrnevlje i prezla od tamnijih hlebova (ili prepečena bela prezla), mekinje itd. Teške i lake prihrane su zapravo »ekstremi«, a na tržištu preovlađuju srednje teške. Naravno, težinu hrane možemo znatno povećati ili smanjiti dodavanjem zemlje – lake odnosno teške.
KONZISTENCIJA (LEPLJIVOST, KOMPAKTNOST) u neposrednoj je vezi sa težinom hrane. Važno je da primama ima dobra vezivna svojstva kada pecamo na tekućim vodama, na velikim dubinama i kada brašnastoj smesi dodajemo veću količinu »spoda« (kuvanog zrnevlja), kao i kada u fider tehnici koristimo hranilice metod tipa, u koje se primama ne ubacuje već se oko njih lepi. Uglavnom su teške hrane ujedno i lepljivije (tj. kompaktnije), a lake manje lepljive (tj. rastresitije). Lepljivost se može povećati pomoću različitih dodataka; po pravilu se za manje povećanje te karakteristike dodaje melasa, a veće se postiže upotrebom lepka za crve.
AKTIVNOST HRANE je još jedna veoma bitna osobina, možda čak najbitnija od svih, a usko vezana za prethodne dve, pogotovo za konzistenciju, ali na aktivnost smese (tj. na to kako »radi«) vrlo malo ribolovaca obraća pažnju. Pod »aktivnošću hrane« podrazumevamo to kojom brzinom se »raspada« (tj. izlazi iz hranilice) i koliko ima čestica koje teže upijaju vodu, zbog čega isplivavaju i »lebde« u nekom »međusloju«, podižući se i spuštajući, zavisno od strujanja. Te čestice su uglavnom ljuske zrnevlja i posebno termički obrađeni sastojci (uglavnom prezla, ponekad mleveni keks). Na aktivnost primame utiču i određeni aditivi stvoreni u laboratorijama, koji podstiču brzo »otvaranje« hrane, ali sa njihovom upotrebom treba biti oprezan, jer isto kao što znaju da »podignu« nivo aktivnosti ribe umeju i da je oteraju iz hranjene zone. Poznato je da su hrane za deveriku i sitnu belu ribu (poput kedera, tj. beovice) uglavnom aktivnije, dok su primame za šarana i drugu krupnu ribu, a pogotovo tzv. metod hrane, izrazito pasivne. Hrane za tekućice, naročito za reke jačeg toka, po pravilu se takođe prave tako da budu pasivnije jer na njihovo razlaganje utiče snaga strujanja vode... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 542-)