Jedan trofejni ulov može biti posledica znanja, ali i sreće ili upornosti. Međutim, kada ribolovac u isto doba godine, na istom mestu, na istu varalicu uhvati dva kapitalca, onda se sa velikom izvesnošću može reći da je otkrio dobitnu kombinaciju
U subotu 18. septembra, kasno po podne, moj drug Bane Uzelac i ja smo neplanirano krenuli na Dunav kod Bezdana. U vikendicu u naselju Daraži Fok stigli smo u sumrak, prilično iscrpljeni od celodnevnih obaveza, pa smo se dvoumili da li da uopšte gacamo kroz blato do čamca i probamo da par sati pecamo smuđa (budući da smo propustili prvi večernji cug) ili da se naspavamo i ujutru poranimo. Želja nas je ipak savladala, pa smo na brzinu zgrabili pribor i krenuli ka čamcu dok se spuštao mrak.
DUNAV JE U PRETHODNIH DESETAK dana opao za skoro dva metra po visini, pa je obala bila prekrivena debelim slojem mulja kroz koji se veoma teško moglo gaziti jer se propadalo u njega toliko da blato u čizme »zacuruje«, tako da nas dvojica, prilično natovareni priborom, bez dodatnog posla gotovo da i nismo mogli da dođemo do čamca. Zato smo ostavili stvari na tvrdoj obali i prionuli na pravljenje desetak metara duge improvizovane staze od suvog granja. Kada smo je dovršili i konačno zakoračili na našu »lađu«, oprali smo se od blata, koje naravno nismo mogli da izbegnemo u potpunosti, a potom smo krenuli u potragu za smuđem.
Trenutni vodostaj nije bio zgodan za dolazak do čamca, ali jeste za lov smuđa, budući da se Dunav vratio u svoje korito i tako nam »otvorio« pozicije na kojima znamo da te ribe ima. Međutim, na prvoj se za pola sata ništa nije dogodilo, pa smo digli sidro i prešli na sledeću. Voda je bila mirna i pod dopola punim mesecom u njoj se šuma lepo oslikavala, kao u ogledalu, ali nije bilo tragova aktivnosti ni bele ribe ni grabljivica. Tišinu je s vremena na vreme remetilo samo »nadrikivanje« jelena sa obeju obala Dunava, no i oni su bili tiši nego što je očekivano za septembar, tako da se činilo da su uobičajeno aktivni samo šakali, koji su neko vreme iz sve snage zavijali, po svoj prilici jureći plen kroz šumu, da bi malo potom opet nastala sablasna tišina, dobro nam poznata jer neretko najavljuje da ispod nas krstare i love krupni predatori, zbog kojih se sva druga riba pritaji, a mi se onda najčešće vraćamo sa vode bez ulova, razglabajući o tome u kom smo aspektu pristupa pogrešili.
OVOG PUTA I DALJE NEUMORNO zabacujemo šedove, nadajući se udarcu, ali on izostaje i nakon pola sata boravka na drugoj poziciji. Palimo cigarete i razmišljamo šta nam je činiti. Bane predlaže da ostanemo još desetak minuta i da onda krenemo dalje, a ja sam za to da se odmah premeštamo, ali prihvatam njegovu ideju, pa nastavljamo sa bacanjem. Posle manje od minuta moj prijatelj ima udarac, koji opisuje kao silovit, dodajući da je riba koja mu je na štapu sigurno velika!
Hitro palim baterijsku lampu i kameru, pa spremam meredov dok posmatram štap jako savijen ka vodi. Muk kvari samo struna koja »cvili« kroz karike... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 542-)