Mrena se na našim rekama skoro isključivo lovi na prirodne mamce, i to vožnjom plovka, fider tehnikom ili klasičnim dubinskim metodom. Međutim, nije nepoznato da se osim sitnim organizmima dna ona hrani i ribom, te da se sporadično dobija i na veštačke mamce koji je imitiraju. A povremeno neki uporan i vešt ribolovac pronađe i mesto i način da na varalice izuzetno uspešno lovi »kraljicu brzaka«
Na samom početku ovog teksta o nedavnom fantastičnom pecanju mrene na varalice moram da se vratim tri-četiri godine unazad. Tada sam na istom mestu na kom smo sada moji kompanjoni i ja veoma uspešno lovili doživeo nešto što nije bilo ni nalik bilo čemu sa čime sam se na vodi sreo za nekoliko decenija aktivnog bavljenja ribolovom.
Toga dana, jureći na Velikoj Moravi klena i bucova, spustio sam se malo niže od pozicije na kojoj sam već neko vreme redovno lovio (čitaoci će mi nadam se oprostiti što ne želim da tačno navedem lokaciju zbog loših iskustava iz prošlosti sa onima koji samo tragaju za informacijama o tome koji bi teren sledeći mogli da opustoše). Dok sam čekao prijatelja Svetislava Ćeću Tomića, koji je pecao malo iznad mene, rešio sam da iz čiste dosade zabacim koji put malu glavinjaru na tom mestu gde dubina nije velika ali je tok evidentno veoma brz. Malo nakon što je varalica prvi put zavibrirala, usledio je strahovit udarac, a već koji sekund kasnije bilo je sasvim jasno da imam i veliku i vrlo jaku ribu na štapu. Prijatelj koji je upravo prilazio gledao me je sa nevericom, a štap i ostatak pribora bili su na veoma ozbiljnom ispitu izdržljivosti. Riba se držala najjače struje i lagano plivala uzvodno, što je sa velikom izvesnošću ukazivalo na mrenu, a to se i potvrdilo kada je prošla na bukvalno dva metra od mene, jasno se razaznajući u izuzetno bistroj Moravi. Tada sam shvatio da veću ribu te vrste do tada nisam ni video, ali i da nije lepo uzela glavinjaru, budući da je samo jedan krak tanke udice bio zaboden u ivicu usta, pa je bilo vrlo realno da se otkači, što se ubrzo i dogodilo.
VEOMA UZBUĐEN, NASTAVIO sam sa zabacivanjem i uspeo da za kratko vreme na napad izazovem još šest riba, ali nijednu nisam izvadio, što zato što su se loše zakačile, što zbog jake struje, a verovatno delom i zbog mog neiskustva u ovakvom adrenalinskom ribolovu. Narednih dana sam još nekoliko puta pokušavao da na istom mestu uhvatim neku od tih riba, ali sam svaku koja bi mi se našla na štapu izgubio!? Verujem da nijednom kolegi ne moram da objašnjavam koliko je to bilo frustrirajuće, budući da sam na drugim mestima s vremena na vreme dobijao i solidne mrene na glavinjare i male šedove, dok na ovoj poziciji, kojoj sam se ponekad vraćao, nikako nisam uspevao ni da se upišem.
U narednih nekoliko godina sam dobro upoznao Moravu (koja nije previše daleko od Despotovca, u kom živim), našao na njoj neka svoja skrivena mesta, napravio izbor varalica i počeo da ciljano lovim određene vrste riba na razne specifične načine prilagođene godišnjem dobu. A onda sam pre neku nedelju, tačnije 27. septembra (na Krstovdan), konačno doživeo malo ribolovačko čudo kom sam se dugo nadao. Došao je tih dana iz inostranstva nakratko moj bratanac Acko zvani Resavac, pasionirani ribolovac, kome sam poodavno usadio strast prema ovom našem hobiju. Kao što uvek radi, pozvao je kuma Aleksandra Markovića Akija, takođe strastvenog mladog pecaroša, a ja sam zovnuo svog kompanjona Igora Ristića, tako da smo se začas dogovorili da skoknemo do Morave i malo pokvasimo varalice. Inače, nas četvorica činimo jednu veoma veselu neformalnu ribolovačku grupu, koju smo nazvali Resavski govedarci, i uvek snimamo naše male ribolovačke avanture, koje ćemo jednom postaviti na Jutjub da bismo imali uspomene za dane kada ne budemo mogli da često idemo na vodu.
STIGLI SMO U RANU ZORU na Moravu i odmah krenuli sa češljanjem virova, brzaka i preliva. Dan je bio prelep, a riba aktivna, tako da smo brzo upecali nekoliko sitnih bucova i još više omanjih klenova. Zajedno smo bili dva Aleksandra i ja, dok nas je Igor čekao na drugom mestu, na kom smo planirali da probamo da prevarimo krupnog bucova, koji u ovo doba godine tu često raubuje.
Kad smo se zasitili hvatanja klenčića i bucovčića, složili smo se da bi trebalo da se spustimo nekih petnaestak kilometara niz Moravu, do lokacije na kojoj nas je Igor čekao, ali meni neki vrag ne dade mira, pa rekoh momcima da moram pre toga da svratim na jedno mestašce u blizini, gde imam zakazan sastanak sa nekim krupnim mrenama, kojima uvek u ovo doba godine moram makar da se javim. Očas se spustih stotinak metara niz Moravu i počeh da zabacujem na mom goreopisanom magičnom mestu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 543-)