Od guštera do brancina

Ri­bo­lov na mo­ru, ja­sno je to sva­kom slat­ko­vod­nom pe­ca­ro­šu ko­ji se u nje­mu opro­bao, ima ne­kih slič­no­sti sa onim na re­ka­ma, je­ze­ri­ma i ka­na­li­ma, ali je i po mno­go če­mu dru­ga­či­ji. Mno­gi na­kon što to spo­zna­ju iz­gu­be vo­lju da po­ku­ša­ju da na­u­če ma­kar ono osnov­no jer im se či­ni da je i to pre­te­ško. Tekst ko­ji sle­di po­ka­zu­je da za to ne­ma raz­lo­ga... ako po­čet­nik ima ma­lo vo­lje i ne­ko­ga sprem­nog da mu po­mog­ne da se sna­đe

Na­kon ne­dav­nog bo­rav­ka na mo­ru, u Grč­koj, gde smo ve­li­ki deo od­mo­ra pro­ve­li u ri­bo­lo­vu, re­ši­li smo da po­ku­ša­mo da jed­nim za­jed­nič­kim tek­stom sa va­ma po­de­li­mo svo­je vi­đe­nje ri­bljih vr­sta ko­je smo pe­ca­li na va­ra­li­cu i na­či­na na ko­je smo to či­ni­li. No pre to­ga do­zvo­li­te da vam se ukrat­ko pred­sta­vi­mo.

Dar­ko. Od de­de i oca ri­bo­lov­ca na­sle­dio je lju­bav pre­ma ri­bo­lo­vu, ko­jim se iz ho­bi­ja ba­vi sko­ro tri de­ce­ni­je, a pro­fe­si­o­nal­no 11 go­di­na. Pre­po­zna­je sva­ku ri­blju vr­stu za­ka­če­nu na va­ra­li­cu sa­mo po ose­ća­ju na šta­pu to­kom bor­be. Obo­ža­va mor­ski ri­bo­lov i pe­cao je ra­ni­jih go­di­na vi­še pu­ta na lo­ka­ci­ja­ma na ko­je je ovom pri­li­kom do­šao sa Iva­nom. Raz­u­me se u pri­bor i opre­mu bo­lje ne­go što Iva­na zna sa­dr­žaj svog ran­ca. Uvek u ri­bo­lo­vu ima oče­ki­va­nja ali je spre­man i na iz­ne­na­đe­nja. Že­lja mu je da ovog pu­ta upe­ca par lu­ce­va i li­ca, bran­ci­ne je imao kao re­zer­vnu op­ci­ju, a jed­na zu­ba­ti­ca bi­la bi i vi­še ne­go do­bro­do­šla. Ko­ri­sti pri­li­ku da is­pro­ba svih šest šta­po­va i mno­štvo va­ra­li­ca ko­je je po­neo. Ima mno­go str­plje­nja za du­go ho­da­nje, za­ba­ci­va­nje i tra­že­nje ri­be, i ta­ko ukrug... do­bro, ma­lo ma­nje za ho­da­nje ne­go za osta­lo. 

Iva­na. Od ri­bo­lo­va na mo­ru zna da raz­bi­je mu­šlju, na­ka­či nje­no me­so na udi­cu i za­ba­ci si­stem za pe­ca­nje na prst (bez šta­pa), sa jed­nim olov­ce­tom, plov­kom ka­kav je ta­ta na­šao u rad­nji i ona­ko, ma­lo de­bljim naj­lo­nom. Od mor­skih ri­ba ko­je je lo­vi­la zna za bu­kve, špa­ro­ve (i sve ono što mi­sli da je špar, a u stva­ri ko zna šta je), igli­ce i mač­ku­lje (ko­je ne vo­li). Po­red Dar­ka po­če­la je da pe­ca na re­ka­ma i je­ze­ri­ma, da uči o ri­bljim vr­sta­ma i pri­bo­ru. Ne­do­sta­tak fi­ne mo­to­ri­ke uči­ni da sva­ki čvor ko­ji ve­že iz­gle­da kao ma­kra­me. Ve­o­ma se ra­du­je sva­kom iz­la­sku na vo­du, sva­koj upe­ca­noj ri­bi i ne­ma pred­sta­vu šta je oče­ku­je, ali se na­da da šta god bu­de upe­ca­la ne­će bi­ti to­li­ko ve­li­ko da ne­će sa­ma us­pe­ti da se iz­bo­ri sa tim. Ma­da... ne bi bi­lo lo­še da na­i­đe ne­ka tu­na. A da, mo­že i ona du­go da ho­da, za­ba­cu­je i tra­ži ri­bu, ali naj­vi­še da ho­da, i to vr­lo ne­spret­no, ta­ko da upla­ši ri­be ko­je su se di­gle na po­vr­ši­nu i ko­je je Dar­ko baš na­me­rio da po­ku­ša da upe­ca.

(RI­BA) GU­ŠTER

Dar­ko: Ova ri­ba vre­te­na­stog iz­du­že­nog te­la i braon bo­je, ko­ja se sta­pa sa mor­skim dnom i ima ve­o­ma ve­li­ka usta pu­na zu­ba, de­lu­je u naj­ma­nju ru­ku gro­zno. Po­red na­ve­de­nih atri­bu­ta ri­bu gu­šte­ra kra­si i iz­u­zet­no agre­siv­na na­rav. Na sre­ću, ova vr­sta ne na­ra­ste ve­li­ka, ta­ko da su pri­mer­ci od 40 cm već tro­fej­ni. Ne spa­da u otrov­ne vr­ste, ali ju je la­ko po­br­ka­ti sa ve­o­ma otrov­nim pa­u­kom – ri­bom na ko­ju pod­se­ća po bo­ji i ob­li­ku a sa ko­jom če­sto de­li i sta­ni­šte, pa za­to mo­ra­mo bi­ti vr­lo opre­zni!

Gu­šter uglav­nom pre­bi­va na pe­šča­nom i šljun­ko­vi­tom dnu, u ko­je se mo­že uko­pa­ti i oda­tle iz za­se­de mu­nje­vi­to na­pa­sti plen, pro­sto se ka­ta­pul­ti­ra­ju­ći do sa­me po­vr­ši­ne čak i sa du­bi­ne od 5-6 m. Ka­da se upe­ca pr­vi, to je si­gu­ran znak da se u bli­zi­ni na­la­zi još ri­ba gu­šte­ra jer on po­god­ne te­re­ne na­sta­nju­je u ko­lo­ni­ja­ma.

Ret­ko se lo­vi ci­lja­no, ta­ko da se do­bi­ja na raz­ne dru­gim ri­ba­ma na­me­nje­ne ve­štač­ke mam­ce u ra­spo­nu od ma­lih tvič vo­ble­ra za pir­ku, pre­ko si­li­kon­skih va­ra­li­ca i po­vr­ši­na­ca do po­ve­li­kih vo­ble­ra po­put DUO Ti­de Min­no­wa 140 (du­gog 14 cm).

Iva­na: Ovoj lji­ga­voj ne­ve­li­koj ri­bi po­sve­ti­li smo mno­go pro­sto­ra za­to što smo za 10 da­na upe­ca­li gu­šte­ra ukup­no te­ških valj­da ko­li­ko nas dvo­je za­jed­no, a pri tom se de­ša­va­lo i da se uhva­te po dva na istu udi­cu, pa čak i je­dan gu­šter na dru­gog. Moj od­nos pre­ma toj ri­bi je am­bi­va­len­tan – s jed­ne stra­ne mi je su­per nje­go­va zmi­jo­li­ka i gu­šte­ro­li­ka po­ja­va, na­lik ne­kom pra­i­sto­rij­skom stvo­re­nju, dok sa dru­ge stra­ne od nje­ga če­sto ne mo­že ni­šta dru­go da se pe­ca jer ne bi­ra šta na­pa­da od va­ra­li­ca, a ni­je baš ni da mi se svi­đa to što je lji­gav.

Ka­da se uhva­ti, ne­ma ni­ka­kve bor­be, i da mi se ja­vi na ne­koj re­ci na pod­ruč­ju gra­da, bi­la bih si­gur­na da je u stva­ri ci­pe­la ili ne­što slič­no, jer bu­kval­no ne da­je ni­ka­kve zna­ko­ve ži­vo­ta. Ta­ko da na­kon pr­vog udar­ca uz­bu­đe­nje prak­tič­no mo­men­tal­no opad­ne, čim po iz­o­stan­ku ika­kve ži­vo­sti i opi­ra­nja shva­tiš da po če­tr­de­set i pe­ti put tog da­na va­diš pre­go­je­nog gu­šte­ra. Ali ču­li smo da je do­bar za rer­nu, a in­for­ma­ci­je te vr­ste u da­na­šnje vre­me tre­ba te­melj­no pro­ve­ra­va­ti, pa se ipak ni­smo us­te­za­li da ga lo­vi­mo.

PIR­KA

Dar­ko: Pir­ka je ri­ba dna, ko­ja na­sta­nju­je uglav­nom ka­me­ni­te i ste­no­vi­te te­re­ne. Atrak­tiv­nog je iz­gle­da, i po leđ­nom pe­ra­ju i cr­nim pru­ga­ma pre­ko osnov­ne braon bo­je na­li­ku­je ban­da­ru. Pir­ka ima tir­ki­zne li­ni­je po gla­vi, žu­to­na­ran­dža­sta pe­ra­ja i ve­li­ku pla­vo­lju­bi­ča­stu tač­ku na bo­ko­vi­ma. Bu­du­ći da je te­ri­to­ri­jal­na i agre­siv­na, la­ko ju je lo­ci­ra­ti jer će se po­ja­vi­ti ili na­pa­sti ma­mac ko­ji pro­la­zi kroz pro­stor ko­ji sma­tra svo­jim.

Od va­ra­li­ca ra­do na­pa­da to­nu­će tvič vo­ble­re ( kao što su DUO Ryuki 38S, 45S, 50S i 60S, To­to 42S i 48S) vo­đe­ne spo­ro i bli­zu dna, te ma­le me­tal­ne DUO Te­tra dži­go­ve... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 545-)