Dug period niskog vodostaja Dunava nije pogodovao šarandžijama na većini terena, pa ni nizvodno od Beograda. Ni na mnogim redovno hranjenim mestima nije bilo dobrog rada ribe u kontinuitetu, pa su mnogi pribegli traženju ribe dalje od obale, u većoj dubini i na mestima gde na dnu ima strujom nanetih podvodnih prepreka. Takve potrage nisu lake, ali trud i vreme uloženi u njih mogu se i te kako isplatiti
Ove jeseni sam u nekoliko navrata pecao šarana na Dunavu kod Ritopeka, a najbolje sam prošao krajem oktobra, u danu u kom je zbog magle bilo opasno izlaziti plovilom na vodu, ali je riba bila izuzetno aktivna. U čamac sam seo u 7 č i do mesta na kom pecam, a koje je oko 150 m udaljeno od desne obale, došao sam samo zahvaljujući tome što sam njegove tačne koordinate ranije uneo u GPS uređaj, budući da je vidljivost bila tek nešto veća od desetak metara, tako da uopšte nisam mogao da se ravnam prema orijentirima na obali.
Tek što sam spustio sidro, čuo sam zvuk brodskog motora, pa sam na trenutak bio u dilemi da li da bežim (budući da sam znao da sam vrlo blizu plovnog puta, a nisam mogao da budem siguran da li ga se lađar drži) ili da se samo spremim za evakuaciju ukoliko vidim da barža ide na mene. Upalio sam motor i spremio se da bacim u vodu kantu koja označava gde je sidro, ali sam srećom video da brod prolazi na tridesetak metara od mene, pa sam nastavio sa pripremama za pecanje.
ZABACIO SAM DVA štapa (vidi okvir) sa udicama namamčenim kupovnim aromatizovanim kuvanim kukuruzom i posle petnaestak minuta, tačno u 8 č, imao prvi udarac na tri zrna Cukka sa mirisom meda. Nakon kraće borbe izvadio sam šarana od 3,3 kg. Pola sata kasnije, isti štap je još jednom krenuo ka vodi. Na jaku kontru riba je odgovorila dajući se u silovit beg, i pošto nisam stigao da popustim dril, šaran je uspeo da se oslobodi udice. Posle samo nekoliko minuta ponovo se taj štap savio do vode... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 545-)