Neformalna takmičenja jedna su od bitnijih aktivnosti mnogih ribolovačkih organizacija, ne samo zato što im mogu doneti nešto novca, preko potrebnog za funkcionisanje, već pre svega zbog toga što jačaju kolektivni duh i osećaj solidarnosti, veoma dragocene kohezivne faktore za svaki skup ljudi koji imaju isti ciljeve i potrebe za koje se treba (iz)boriti
Već bezmalo 30 godina širom Srbije održavaju se brojne ribolovačke »..ijade« (smuđijade, štukijade, somovijade...). Ta neformalna i nezvanična takmičenja, na kojima se peca unapred određenom tehnikom i najčešće love grabljivice, posebno su učestala u jesen, kada bi po teoriji većina riba trebalo najbolje da radi i da se uspešno lovi ne samo u svitanje i sumrak već i preko dana, kad se iz organizacionih razloga takva nadmetanja i održavaju.
Posmatrano iz ugla rezultata koji se na većini takvih takmičenja postižu, tj. ostvarenih ulova, ne bi se baš moglo reći da ona doprinose popularizaciji ribolova, tj. privlačenju ljudi da se pecanjem bave. Retko se, naime, desi, u slučajevima kada se ide na grabljivice, da i samo trećina takmičara ima bilo kakav ulov, pa gotovo da nevericu izaziva rezultat ostvaren 14. novembra na jubilarnoj desetoj Smuđijadi u organizaciji KSR Dunav iz Karavukova. Na toj popularnoj i tradicionalno odlično organizovanoj manifestaciji je od 60 takmičara njih 18 uhvatilo smuđa (i to ukupno 24 komada), a ulov od 1.515 g bio je Danijelu Majstoroviću dovoljan tek za peto mesto – pobednik Igor Greksa imao je ulov od 3.090 g, drugoplasirani Nemanja Zec prevario je smuđa od 3.060 g, 2.545 g donelo je treće mesto Milošu Tomiću, a Božidar Kandić bio je četvrti sa 1.615 g. Samo po tome gledano, moglo bi se zaključiti da smuđa u gornjem toku Dunava kroz Srbiju ima dosta ili bar znatno više nego drugde, ali bez preterivanja 9 od 10 dobrih poznavalaca tog terena reći će da stanje populacije te ribe (i većine drugih vrsta) možda još uvek jeste bolje nego na nekim drugim vodama i revirima, ali da je daleko od dobrog i da se, što je još gore, ne može reći da se popravlja, tj. da se vide bilo kakvi pozitivni pomaci u čuvanju ribljeg fonda. Što, naravno, da ne bude ni najmanjeg nesporazuma, nema baš nikakve veze ni sa udruženjem iz Karavukova (koje nije korisnik vode) ni sa pomenutom smuđijadom, u svakom pogledu lepim i dobro organizovanim druženjem, po rečima svih koji su na njoj ikada učestvovali. U svakom slučaju, bilo bi dobro da organizatori takmičenja koja se dešavaju iz godine u godinu vode preciznu evidenciju o broju učesnika i o ostvarenim rezultatima, jer u nedostatku iole preciznije evidencije ulova koji se ostvaruju preko godine i ti podaci mogu poslužiti da se sagleda kakva je situacija na konkretnom terenu i da se onda vrši pritisak na korisnike ribarskih područja i resorno ministarstvo odnosno sekretarijat kako bi se gazdovanje unapređivalo.
S druge strane, masovnost »...ijada«, na kojima se ponegde okupi i trocifreni broj ljudi, podseća nas na nešto veoma bitno što u ovim modernim vremenima virtuelnih »okupljanja« sve češće gubimo iz vida – da ribolov, iako se prvenstveno upražnjava u sasvim malim grupama ili čak individualno, ima i značajnu socijalnu dimenziju, pa deluje kao kohezivni faktor, tj. zbližava ljude po osnovu tog interesovanja. A u Srbiji, u kojoj najveći deo organizacija rekreativnih ribolovaca postoji samo na papiru još otkako je ukinuta obavezna članarina kao uslov da bi se uopšte mogla izvaditi dozvola za pecanje, takvi skupovi imaju još jednu važnu dimenziju. Oni su, naime, mnogim udruženjima veoma bitna aktivnost ne toliko zbog materijalne dobiti koju mogu doneti kroz naplatu kotizacije takmičarima, već pre svega zato što organizovanje skupa iziskuje koliki-toliki zajednički angažman više ljudi oko istog cilja. A to pomaže održavanju duha zajedništva i tako omogućava entuzijastima da sa srazmerno malo rada u kratkom periodu ipak od potpunog odumiranja sačuvaju svoj ribolovački klub (udruženje, organizaciju) do momenta kada će možda imati više ostvarljivih ideja i više aktivnosti koje će animirati i nekadašnje i buduće članove. No takođe je potencijalno od velike koristi i za tzv. širu društvenu zajednicu.
Naime, udruženja ribolovaca koja su u stanju da kontinuirano javno artikulišu svoju brigu o ribljem fondu revira kojima njihovi članovi gravitiraju, tj. koja mogu da stalno »pritiskaju« da se on bolje čuva, skreću pažnju društva na ribolovne vode. Time doprinose, makar i mrvicu po mrvicu, rastu zainteresovanosti društva za očuvanje tog dela prirode, pa i pojačanom angažmanu države i korisnika ribarskih područja i zaštićenih prirodnih celina ne samo na smanjenju ribokrađe, već i na osetljivim pitanjima zagađenja vazduha, zemlje i vode. A ta su pitanja veoma bitna za svaku zemlju, a pogotovo za one u razvoju, poput Srbije, koje međunarodni poredak i globalna ekonomija prosto teraju da šansu za napredak traže i u razvoju industrijskih grana zasnovanih na prljavim tehnologijama i delatnostima, poput eksploatacije litijuma, od koje razvijene zemlje i u bukvalnom i u prenesenom značenju peru ruke, tj. pokušavaju da je organizuju po principu »I ja volim pozorište... ali ne u svojoj kući!«... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 546-)
Potpis za malu sliku:
Nemanja Zec – osvajač drugog mesta na Smuđijadi USR Dunav (Karavukovo)