I izrazito hladnoj vodi metabolizam klena je usporen, pa on nije zainteresovan za veliku jurnjavu za potencijalnim plenom. Ali, ipak se hrani i moguće ga je loviti i to ne samo na prirodne mamce, već i na varalice, a pre svega na one koje izazovno rade i pri najsporijem vođenju pa ih možemo dugo držati u vidnom polju glavatog svaštojeda.
Tokom zime koja se kalendarski bliži kraju, iako je zapravo već ustuknula pred prolećem, imao sam sa nekoliko prijatelja više zanimljivih izlazaka na klena u gornjem toku Topčiderske reke. Dva takva upisali smo i u prvoj polovini februara – prvi kada su temperature vazduha u najtoplijem delu dana počele da se penju iznad nule te poslednji veći sneg da se lagano otapa, a drugi sedam dana kasnije, kada je ambijent već bio ranoprolećni, budući da je sneg sasvim okopneo. Međutim, voda je i dalje bila vrlo hladna, pa je riba oba puta jela »mrljavo«, tj. bila slabo pokretna, i nije je bilo nimalo lako zainteresovati za bilo kakav veštački mamac, premda je uz dosta upornosti ipak bilo uspeha.
POŠTO JE NEKOLIKO DANA ZAREDOM temperatura oko podneva dobacivala i do desetak stepeni, procenio sam da je moguće da se klen malo aktivirao i da bismo možda mogli da dobijemo neki komad na varalice, a ne samo na prirodni mamac, tj. na džigericu, koja je u periodu jačih mrazeva jedina davala klena na Topčiderki. Pozvao sam mog druga Kiću i u tri reči smo se sve dogovorili.
Narednog jutra smo pretraživanje terena počeli tamo gde je bilo najizvesnije da će se riba javiti, tj. od dubljih virova sa ponekom rupom i podlokanom obalom, u kojima se klen zimi grupiše. Takva mesta su nam skoro redovno davala ulove u poslednje vreme, a s obzirom na to da ih u gornjem toku Topčiderske reke (koja je tu zapravo više nalik većem potoku nego maloj reci) nema mnogo, nismo ni imali previše opcija na raspolaganju. Stoga smo unapred rešili da svaki vir temeljno pretražimo i da one koji su bili najproduktivniji u ranijim izlascima maksimalno forsiramo čak i ako riba ne bude u prvo vreme zainteresovana za naše varalice.
NIKAKVE DILEME NIJE BILO ni oko prezentacije, po mom uverenju drugog najvažnijeg faktora uspeha u zimskom lovu klena. Znali smo da varalice moramo da vodimo što je sporije moguće, tj. da ih maksimalno dugo zadržavamo u vidnom polju i ispred usta riba koje želimo da isprovociramo na napad. Ovog puta smo odlučili da probamo na Neša Lures Seabass šediće od 4 cm, i to montirane na džig udice sa olovnim glavicama teškim svega 0,75 g. Taj riboliki silikonac odličan je baš za najsporiju prezentaciju, jer i pri laganom povlačenju radi zahvaljujući činjenici da je napravljen od veoma mekane gume i da uz to ima izrazito tanak koren repa.
Još pre polaska na vodu imao sam osećaj da treba da se fokusiram na vir koji mi je na plovak svaki put davao ulove tokom zime. Zato sam odmah otišao do njega i iz nekoliko pokušaja našao poziciju koja mi je omogućavala najbolju prezentaciju mamca i najefikasnije kontriranje u slučaju napada, nakon čega sam se dao na pretraživanje tog nevelikog vira.
Zabacio sam niz maticu, zatvorio preklopnik, i kada sam osetio da se struna zategla, počeo da pokrećem šedića praktično u mestu, najsitnijim trzajima vrha štapa koje sam mogao da proizvedem pokretima zgloba šake. Lagao bih kada bih rekao da je to brzo dalo rezultat – štaviše, dosta dugo se nije dešavalo ništa, a onda sam imao par stidljivih i nerealizovanih napada, koji su se manifestovali tek zatezanjem najlona. Ipak, nisam odustajao i posle šezdesetak minuta moja upornost konačno je nagrađena prvim ulovom dana. Najpre sam dobio jednog lepog klena, za zimu tipične blede boje, a nedugo zatim se riba odjednom aktivirala i tokom narednog sata sam otprilike u svakom desetom zabačaju imao konkretniji napad, tako da sam do polaska kući dobio još nekoliko jedinki i imao učinak čak i iznad očekivanja!
NAREDNOG VIKENDA sam na Topčidersku reku izašao sa drugarom Urošem Mitrovićem, kom se priključio i njegov prijatelj Nemke. Zbog naglog otapanja snega i građevinskih radova uzvodno od terena na kom smo bili, voda je bila prilično mutna, pa je bilo logično da se opredelimo za varalice u upadljivim dekorima. Ja sam na udicu sa otežanjem od 0,75 g namontirao 4 cm dugog Seabass šedića bele boje, na kog sam već nakon nekoliko zabačaja dobio stotinak grama teškog klena. Uroš nije imao sreće ovog puta, dok je Nemke u naredna dva sata upecao par sitnih klenova... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 553-)