Na daljinu do pedesetak metara sistem sa hranilicom pomoću fider štapa može bez problema da zabaci skoro svaki ribolovac, pa čak i početnik. Međutim, pecanje na udaljenosti većoj od pomenute predstavlja ozbiljan izazov, za koji je osim odgovarajućeg pribora neophodno i dosta iskustva i vežbe. Evo o čemu sve moramo voditi računa kako bismo bili precizni i uspešni u dalekometnom lansiranju fider sistema
Odgovarajući štap za zabačaje duže od 50 m (tj. 70-80 m, što su neke ekstremne daljine u fider ribolovu) treba da bude dug bar 3,9 m, a još bolje 4,2 m i za nekih 50% snažniji od štapova kojima se peca na manjim daljinama. Prevedeno na konkretne brojke, težina bacanja »dalekometnih fider haubica« trebalo bi da bude bar 120 g, ali je po mom uverenju još svrsishodnije uzeti štap t.b. 150 g. Poželjno je uz to da rukohvat bude nešto duži nego kod standardnih štapova, a sprovodnici ne bi smeli da budu uski (»meč« tipa) već široki, kako bi kroz njih bez problema prolazili osnovni najlon ili upredena struna odgovarajuće debljine i šok-lider. Podrazumeva se i to da vođice treba da budu kvalitetne kako bi mogle da podnesu veliko opterećenje.
Generalno, na štapu kojim želimo da pecamo na velikim daljinama nije racionalno štedeti jer posledice mogu biti ne samo nemogućnost dosezanja potrebne distance već i lomovi izmenljivih vrhova ili ostalih delova fidera, a potrošenih par hiljada dinara (tj. 20-30 evra) više može nam mnogo doneti.
HRANILICE ZA VEĆE DALJINE treba da imaju otežanje od 40 do 60 g. One koji se sada pitaju da nisam pogrešio kada sam gore naveo da je poželjna težina bacanja »dalekometnog« štapa i 150 g uveravam da je taj podatak na mestu. Naime, u osrednju kaveznu hranilicu sa četrdesetak grama olova staje po težini otprilike isto toliko hrane, što daje ukupno oko 80 grama, dok je hranilica sa otežanjem od 50 g, kada je puna primame, teška oko 100 g; dodamo li na to silu potrebnu da taj teret bacimo na veliku daljinu, dolazimo do pomenute težine bacanja.
Kada je o vrsti hranilice reč, podrazumeva se da bi valjalo da bude neka od onih koje su konstruisane za veće daljine (eng. »long range«) – najbolje tipa »metak« (eng. »bullet«) – sa otežanjem ispod tela hranilice ili »distans« (eng. »distance«) – sa otežanjem na donjem obodu. Metod hranilice za veće daljine treba da budu zdepaste, sa težištem pomerenim prema donjem (širem) kraju i sa rebrima koja će dobro držati hranu. Klasične kavezne hranilice sa otežanjem duž celog tela veoma je teško plasirati na velike daljine, a kada duva iole jači vetar, to je skoro nemoguće, dok o modelima otvorenih krajeva ne treba ni razmišljati u ovom kontekstu.
MAŠINICE za fiderisanje na velikim daljinama moraju biti robusne, veličine 5000 ili čak 6000 po Shimanu (tj. sa špulnom kapaciteta 100 m najlona debljine 0,50 odnosno 0,60 mm), i poželjno sa špulnom velikog prečnika... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 553-)