Grašak, pasulj i tolstolobik

Ve­ći­na aloh­to­nih vr­sta u na­šim vo­da­ma zna­t­no je po­re­me­ti­la struk­tu­ru ri­bljeg fon­da, u ne­kim slu­ča­je­vi­ma do ni­voa eko­lo­ške ka­ta­stro­fe. Me­đu­tim, ne­ma na­zna­ka da dr­ža­va i ko­ri­snici o to­me ma­kar sa­mo ozbilj­no raz­mi­šlja­ju, a po­go­to­vo ne da ne­što pred­u­zi­ma­ju da se ta­kvo sta­nje pro­me­ni.

... ri­ba iz tzv. otvo­re­nih vo­da (da­kle ona ko­ja slo­bod­no ži­vi) je­ste jed­no od onih pri­rod­nih do­ba­ra ko­ja mo­gu pred­sta­vlja­ti bi­tan fak­tor lak­šeg pre­ži­vlja­va­nja lju­di u uslo­vi­ma ve­li­kih svet­skih kri­za i glo­bal­nih po­re­me­ća­ja u snab­de­va­nju hra­nom. I ma­da se to na Bal­ka­nu ne ko­ri­sti kao ar­gu­ment ka­da se go­vo­ri o va­žno­sti za­šti­te ri­bljeg fon­da, i to je je­dan od bit­nih raz­lo­ga što se raz­vi­je­ne dr­ža­ve sve­ta od­go­vor­no od­no­se pre­ma svim ta­kvim re­sur­si­ma (di­vlja­či i ri­bi, šu­ma­ma i bilj­nom sve­tu uop­šte itd.), na­sto­je­ći, iz­me­đu osta­log, da oču­va­ju pri­rod­nu rav­no­te­žu, što ne uklju­ču­je sa­mo či­sto­ću vo­de, va­zdu­ha itd. već i op­ti­mal­ne od­no­se broj­no­sti svih ži­vo­tinj­skih i bilj­nih vr­sta, a u no­vi­je vre­me i bri­gu o za­šti­ti onih do­ma­ćih (autoh­to­nih) od aloh­to­nih (ko­je ne pri­pa­da­ju pri­rod­no od­re­đe­nom pod­ne­blju).

NA­ŠA PRAK­SA I PRO­PI­SI su i po tom pi­ta­nju, da­ka­ko, pri­lič­no kon­tra­dik­tor­ni (da ne upo­tre­bim ne­ku ma­nje di­plo­mat­sku for­mu­la­ci­ju), što bi se mo­glo do­ka­za­ti pri­me­ri­ma broj­nih pa­ra­dok­sa, od ko­jih ću ovog pu­ta uka­za­ti na sa­mo je­dan ko­ji nam je to­li­ko du­go pred oči­ma da ga odav­no uop­šte ne pri­me­ću­je­mo. S jed­ne stra­ne, na­sto­ja­nje da se aloh­to­ne ri­blje vr­ste ne ši­re na­šim vo­da­ma dr­ža­va Sr­bi­ja po­ka­zu­je od 2009. go­di­ne, ot­ka­da je bez pre­ki­da (do­du­še uglav­nom sa­mo na pa­pi­ru) na sna­zi za­bra­na ko­ri­šće­nja ži­vih je­din­ki tih vr­sta kao ma­ma­ca za lov gra­blji­vih ri­ba – o če­mu smo ne­dav­no pi­sa­li. Ta­kva od­lu­ka do­ne­ta je pre sve­ga sa ide­jom da se ti­me spre­ča­va da ba­bu­ški­ce, sun­či­ce, amur­ski če­ba­čo­ci i dru­ge aloh­to­ne ri­be do­ne­te na ne­ku vo­du da bi po­slu­ži­le kao ma­mac bu­du ka­sni­je u nju (u)ba­če­ne, či­me se stva­ra mo­guć­nost i da se raz­mno­že i ugro­ze uslo­ve za ži­vot autoh­to­nih vr­sta. Ne­za­vi­sno od to­ga što te­ško da na te­ri­to­ri­ji na­še ze­mlje po­sto­ji ne­ka vo­da u ko­joj ima štu­ke, so­ma, smu­đa i ban­da­ra a da već ne­ma i ba­bu­ške, sun­či­ce i osta­lih ulje­za či­je se ši­re­nje na­vod­no že­li spre­či­ti za­bra­nom nji­ho­vog ko­ri­šće­nja kao ži­vih ma­ma­ca, ne­spor­no je da dr­ža­va ko­ja je do­ne­la ta­kvu me­ru ni­šta ne či­ni da spre­či pot­pu­no ne­kon­tro­li­sa­no i prak­tič­no ka­ta­kli­zmič­no ši­re­nje bar dve sve broj­ni­je vr­ste ri­ba od ko­jih sva­ka sa­ma pri­rod­noj rav­no­te­ži u na­šim vo­da­ma i autoh­to­nim ri­bljim vr­sta­ma po svoj pri­li­ci na­no­si ve­ću šte­tu ne­go sve go­re po­me­nu­te »ke­der­ske« vr­ste za­jed­no.

MI­SLIM, DA­KA­KO, NA CVER­GLA­NA I TOL­STO­LO­BI­KA – dva na­pa­sni­ka od ko­jih pr­vi znat­no pri­met­ni­je ote­ža­va ri­bo­lov svu­da gde se na­mno­ži, uzi­ma­ju­ći sko­ro sve mam­ce na­me­nje­ne osta­loj (krup­ni­joj) ri­bi, a ri­bo­lov­ce vi­še ner­vi­ra i za­to što mu pro­seč­na lov­na ve­li­či­na opa­da sa ra­stom broj­no­sti, kao i sto­ga što je­de ikru dru­gih ri­ba, ti­me di­rekt­no uti­ču­ći na nji­ho­vu broj­nost. S dru­ge stra­ne, tol­sto­lo­bik se do­ži­vlja­va kao znat­no ma­nje zlo, iz ne­ko­li­ko raz­lo­ga od ko­jih ni­je­dan ne sto­ji: 1. Još uvek ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca sma­tra da on ne mo­že mno­go da se ra­ši­ri jer ve­ru­ju da se kod nas ne mre­sti pri­rod­no (što odav­no ni­je tač­no), te sma­tra­ju da čo­vek kon­tro­li­še nje­go­vo pri­su­stvo u na­šim vo­da­ma; 2. Iz­u­zet­no ret­ko se lo­vi slu­čaj­no, pri pe­ca­nju dru­gih vr­sta, što ta­ko­đe do­pri­no­si ne­re­al­noj sli­ci o nje­go­voj broj­no­sti; 3. Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sma­tra da tol­sto­lo­bik, za­to što je­de plank­ton, ni­je kon­ku­rent u is­hra­ni ni­jed­noj vr­sti ri­ba, što je ta­ko­đe po­gre­šno jer je plank­ton osnov­na hra­na mla­đi svih vr­sta, pa su sve one u pro­ble­mu ka­da nje­ga ne­ma do­volj­no – ma­njak be­le ri­be (pa po­sle­dič­no i gra­blji­vi­ca) na mno­gim de­lo­vi­ma na­ših ve­li­kih re­ka sve vi­še zna­la­ca do­vo­di u ve­zu baš sa pre­nam­no­že­no­šću »bi­ka« i ti­me iza­zva­nim dra­stič­nim sma­nje­njem ko­li­či­ne plank­to­na u vo­di, što ote­ža­va op­sta­nak prak­tič­no svih dru­gih ri­bljih vr­sta i iz­ve­sno ne­ke od njih te­ra na mi­gra­ci­je ko­ji­ma tra­že no­va sta­ni­šta.

NA OSNO­VU SVE­GA ono­ga što se mo­že ču­ti i vi­de­ti, mi­slim da ni­je ni­ma­lo pre­te­ra­no re­ći da je broj­nost i tol­sto­lo­bi­ka (pre sve­ga u ve­li­kim rav­ni­čar­skim re­ka­ma, ali i u mno­gim je­ze­ri­ma u ko­ja je unet) i cver­gla­na (na­ro­či­to u aku­mu­la­ci­ja­ma, ba­ra­ma, šljun­ka­ra­ma i ka­na­li­ma) to­li­ka da je po­pri­mi­la raz­me­re eko­lo­ške ka­ta­stro­fe, ko­ja ne da pre­ti pri­rod­noj rav­no­te­ži, već ju je mno­go gde vr­lo ozbilj­no na­ru­ši­la. Je­di­na pri­met­na ak­tiv­nost nad­le­žnih usme­re­na na si­ste­mat­sko re­ša­va­nje tog pro­ble­ma je po­vre­me­ni sa­na­ci­o­ni iz­lov na ne­ko­li­ko je­ze­ra, ko­ji par srp­skih ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja tu i ta­mo or­ga­ni­zu­je, dok re­ke i ka­na­le ni­ko i ne po­mi­nje, a ni­je jav­no­sti po­zna­to ni da su re­sor­no dr­žav­no mi­ni­star­stvo i po­kra­jin­ski se­kre­ta­ri­jat ovo pi­ta­nje ma­kar evi­den­ti­ra­li, pa o bi­lo ka­kvom kon­kret­ni­jem ra­du na nje­go­vom re­ša­va­nju na­rav­no ne­ma ni po­me­na.

TO BI, BEZ IKA­KVOG PRE­TE­RI­VA­NJA i dra­ma­ti­zo­va­nja si­tu­a­ci­je, mo­ra­lo pod hit­no da do­đe na dnev­ni red... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 553-)