Pecanje šarana na rekama poput Dunava, Tise i Save izuzetno je zahtevna disciplina i kada ribolovac može da posveti mnogo vremena pripremi i održavanju mesta i svakodnevnim izlascima, a još više ako je ograničen vremenom. Ipak, odabere li dobro mesto, vreme primamu i mamac, može se nadati uspehu
Prošlo je već više od dve i po decenije otkako su se bojliji, tvrdo kuvani mamci za šarana, iz Engleske proširili po ostatku Evrope. Mnogi su tada smatrali da je reč o još jednoj novini smišljenoj samo da bi proizvođači i trgovci zarađivali, a i danas je dosta onih koji su u to ubeđeni i ostaju verni tradicionalnim jeftinim mamcima – kukuruzu, nokli (valjku) itd., uprkos tome što kolege sa modernijim pristupom na bojlije ostvaruju odlične ulove, i to ne samo na komercijalnim revirima, već i na tzv. otvorenim vodama poput Dunava, na kom ja pretežno pecam. Na dugom iskustvu sticanom na toj reci su i zasnovana moja znanja o lovu divljeg šarana na bojlije.
Šaran će probati svaki bojli, ali da li će nastaviti da se hrani njime, mnogo zavisi od kvaliteta ponuđenog zalogaja, tj. od njegovog sastava. Naravno, to znači da ne možemo samo okačiti bojli na dlaku ispod udice i očekivati da se riba navikne na njega, već moramo njime i prihranjivati kako bismo na našem mestu zadržali jata koja su u prolazu i podstakli ih da jedu ono na šta želimo da se naviknu. Neki šarani će danima biti na našem mestu pre nego što počnu da jedu bojlije i uzmu namamčenu udicu, dok će drugi odmah početi da se hrane tim kuglicama i upecaće se već prvog dana. Da bismo ih na ovaj mamac lovili, on mora biti takvog sastava i kvaliteta da riba oseti da joj odgovara i da se njime kontinuirano pomalo hrani, a da je on ne zasiti, tj. da nema problema sa varenjem koji bi je na izvesno vreme odbili od jela. Ako se šaran kupa u blizini hranjenog mesta, na kome su plasirani i naši sistemi, a danima nemamo udarac ili se javi tek poneka jedinka, razlog za to uopšte ne mora biti nezainteresovanost ribe za hranu, već pre loš izbor mamca, mikrolokacije na koju plasiramo njega odnosno prihranu ili prezentacije. Ako bacimo prihranu kako treba i ako su bojliji kvalitetni, po mom iskustvu prvo javljanje šarana na štap u 90 % slučajeva uslediće najranije nekoliko minuta a najkasnije pola sata nakon prvog zabačaja, pa onda možemo očekivati tokom dana opet pokoji udarac. Ako u svakom izlasku na Dunav ili drugu veliku reku imamo dva udarca i više na dan, i tako u dužem periodu, to je dokaz da dobro prihranjujemo mesto, na pravim tačkama i kvalitetnim bojlijima (što je najbitnije), a što se lako može i proveriti, tako što se pređe rukom preko stomaka netom upecanog šarana (od glave ka repu) i vidi da li izbacuje polusvarene bojlije i drugu prihranu. Naravno, može poneki izlazak proći i bez ikakve aktivnosti ribe, što može biti posledica promene vremena (atmosferskog pritiska, temperature...) ili hidroloških prilika (naglog nadolaska ili opadanja vode), ribokrađe u zoni koju hranimo itd. U svakom slučaju, postoje dve osnovne strategije primamljivanja šarana – jedna kada dolazimo na udaljeno mesto, na kome počinjemo da pecamo odmah nakon što ga odaberemo i prvi put nahranimo; te druga – za pozicije koje možemo da prihranimo u nekoliko navrata na 3-4 dana pre prvog zabačaja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 403-)