Mala ribolovačka udruženja uglavnom jedva sastavljaju kraj s krajem otkako članarina nije obavezna da bi se kupila godišnja dozvola, a rabat za njenu prodaju je zakonom ograničen na najviše 5%. A od sada će ionako mali prihodi od prodaje dozvola biti neminovno znatno umanjeni zbog troškova koje nosi obaveza posedovanja fiskalne kase i izdavanja fiskalnih računa, i to do te mere da je pitanje koliko će udruženja opstati i koliko će njih imati računicu da uopšte izdaje dozvole. Hoće li im država bar malo pomoći, kad im je već u poslednjih petnaestak godina u nekoliko navrata debelo odmogla?
Ako su ovdašnji entuzijasti koji vode ribolovačka udruženja mislili da je ograničavanje distributerskog rabata za prodaju dozvola za pecanje na najviše pet posto najveći finansijski udar države na njihove prihode i opstanak, u poslednjih nekoliko meseci spoznali su da su se mnogo prevarili. Stigao je, naime, novi namet koji se ne može izbeći, a koji će najviše pogoditi one najmanje, koji su i bez toga jedva krpili kraj s krajem, a posle ovoga bi lako mogli da definitivno odu »pod zemlju«. Mnogi od onih koji ovo čitaju verovatno su već pogodili – reč je o e-fiskalizaciji, tj. o obavezi evidentiranja prometa na malo preko elektronskog uređaja i izdavanja fiskalnih računa fizičkim licima, koje ribolovačka udruženja nisu oslobođena bez obzira na to što dozvole, od kojih svaka ima jedinstveni serijski broj, od korisnika ribarskih područja na revers zadužuju i razdužuju, tako da mogućnosti za manipulaciju njihovim prometom praktično uopšte nema.
NA STRANU NEKA PITANJA tehničkog ili praktičnog karaktera koja se neminovno moraju postaviti, kao što je ono o načinu na koji će se fiskalni računi izdavati u slučaju kupovine dozvole na odloženo plaćanje (koje su mnogi distributeri do sada prodavali uz deponovanje garancije u vidu čeka, bez upisanog datuma) ili o tome kako će fiskalne račune izdavati ribočuvari kada dnevnu dozvolu nekome izdaju na vodi (morali bi, naime, nositi sa sobom nove fiskalne uređaje), jasno je da je trošak posedovanja fiskalne kase toliki da će mnoga udruženja naprosto morati da se odreknu izdavanja dozvola, koje je mnogima do sada bilo praktično jedini koliko-toliko siguran prihod. Računica je, naime, krajnje jednostavna – od prodatih 300 godišnjih »jedinstvenih« ribolovnih dozvola za sve kategorije, udruženju ostaje oko 27.000 dinara (tačan iznos zavisi od broja dozvola izdatih povlašćenim kategorijama), a prateći troškovi za hardversku fiskalnu kasu (internet i softversko održavanje) iznose oko 1.900 dinara mesečno, tj. približno 23.000 din. godišnje. Istina, trošak nije veći ni onima koji prodaju mnogo više dozvola, ali takvih je veoma malo u Srbiji, a onih koji prodaju nekoliko desetina ribolovnica ima neuporedivo više. I sasvim je jasno da će oni koji nemaju nikakav prostor čijim izdavanjem finansiraju svoj rad (a takav prostor ima veoma mali broj udruženja) morati da traže načine da pokriju gubitke u koje će ih sama obaveza posedovanja fiskalne kase skoro sigurno gurnuti. Veliko je pitanje koliko će udruženja uspeti da se ovoj novini prilagodi i koliko će ih opstati, a i koliko će ih prodavati dozvole naredne godine.
O VAŽNOSTI POSTOJANJA organizacija koja okupljaju ribolovce i druge građane zainteresovane za očuvanje prirode i njeno racionalno korišćenje pisao sam u ovoj istoj rubrici pre nekoliko meseci, ne očekujući, naravno, da će se neko zbog toga polomiti da takvim udruženjima pomogne, ali čvrsto uveren, na osnovu svega što se u poslednjih petnaestak godina dešava i na našim ribolovnim vodama i u ribolovačkim organizacijama, da je neophodno da se poradi na temeljnoj promeni situacije. Kako sada stvari stoje, problem funkcionisanja pecaroških udruženja (pre svega onih koja okupljaju rekreativce) mogao bi da bude rešen na način o kom, iskren da budem, nisam razmišljao ni u najcrnjim slutnjama – gašenjem ili daljim pasiviziranjem, tj. drastičnim smanjivanjem aktivnosti i broja članova. A od toga na šteti nećemo biti samo mi koji pecamo, već i država, korisnici ribarskih područja, trgovci ribolovnim priborom i njegovi proizvođači, a u manjoj meri i svi drugi koji ostvaruju neke prihode od ribolova i ribolovnog turizma (naravno unutrašnjeg, jer međunarodnog kod nas gotovo da i nema, između ostalog i zato što naša udruženja nemaju motive niti način da kontinuirano rade na zaštiti i obogaćivanju ribolovnih voda).
TRENUTNO IMAMO TZV. TEHNIČKU vladu, koja je slična tehničkoj vodi (kojom se istina može kupati, ali se ne može piti). Tehnička vlada ne bavi se iole dugoročnijim pitanjima već samo na dnevnom nivou kratkoročnim merama rešava ona najhitnija, a ne zna se ni kada će se situacija u tom smislu normalizovati niti koliko će ta »normalnost« trajati (već se priča o tome da bismo u prvoj polovini naredne godine mogli imati i nove republičke izbore).
Stoga je, nažalost, izvesno da narednih meseci ribolovačka udruženja neće moći da računaju na neko trajno i racionalno rešenje ovog problema u kom su se našla. No sada nema koristi od kuknjave zbog toga, a ni od lamentiranja nad činjenicom da se po ko zna koji put u poslednjih četvrt veka propisi koji drastično utiču na život mnogih građana menjaju olako, bez kvalitetne javne debate i bez uvažavanja glasa onih koji bi već na papiru videli teškoće koje teoretičarima ne padaju na pamet ili im ne deluju dovoljno bitnim da bi uopšte razmišljali o tome kako da ih izbegnu odnosno barem da probaju da njihov uticaj minimiziraju.
Pokazuje se, međutim, kao veoma potrebno da aktivisti iz stotina udruženja probaju da se ujedine makar po ovom pitanju i da traže da se nađe neko prihvatljivo rešenje, koje bi im omogućilo da nastave da funkcionišu, tako što im bar neće biti umanjeni skromni prihodi koje su prodajom ribolovnih dozvola do sada ostvarivali.
UKOLIKO STRUČNE SLUŽBE U RESORNOM ministarstvu i dalje rade na izmenama Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, slobodan sam predložiti im da razmisle... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 557-)