Da li je konačno napravljen dugo priželjkivani korak koji će voditi ka boljem čuvanju ribolovnih voda i smanjenju nelegalnog pritiska na riblji fond u Srbiji?
U više navrata u poslednjih dvadesetak godina i u ovoj rubrici i mnogo gde drugde konstatovano je da je ribokrađa odavno u Srbiji poprimila toliko velike razmere da je nerealno očekivati da sa njom mogu izaći na kraj samo kod korisnika zaposleni ribočuvari. Mnogi zastupnici tog stava bili su saglasni i u tome da bi jedno od racionalnih rešenja moglo biti formiranje nekakve rendžerske jedinice, koja bi se, po uzoru na takve službe u mnogim zemljama sveta, sastojala od profesionalnih čuvara reda i bila zadužena za sva (ili skoro sva) pitanja zaštite životne sredine, te bi mogla efikasno delovati u raznim slučajevima koji nadilaze nadležnost ili mogućnosti intervenisanja ribočuvara, lovočuvara, ekoloških inspektora itd. A na žalost onih koji su bili za takvo rešenje, na putu njegove realizacije stajale su, navodno, međunarodno preuzete obaveze Srbije o strogom ograničavanju zapošljavanja u javnom sektoru, kao jedan od mehanizama racionalne budžetske potrošnje, kakva se očekuje od država poput naše, koje se kreditno zadužuju i koriste pomoć iz raznih izvora. No nezavisno od toga da li se kad je o tome reč nešto suštinski promenilo ili nije – bilo u odnosu međunarodne zajednice prema Srbiji, bilo prema pitanjima globalne »ekološke bezbednosti«, tek činjenica je da je pre oko mesec i po dana načinjen jedan korak u dobrom pravcu. O njegovim konkretnim efektima i dometima, naravno, prerano je sada suditi, no on bi mogao biti od velikog značaja i koristi za naše društvo, pa i za ribolovne vode i riblji fond, a time i za nas ribolovce, ali i za druge građane Srbije, i to ne samo one koji se bave poslovima direktno ili indirektno povezanim sa ribolovom, već i sve ostale, budući da tu istu vodu svi pijemo i koristimo za higijenu, zalivanje useva i mnogo toga drugog od čega nam život i zdravlje direktno zavise.
Naime, 30. marta je obznanjeno da su šumokradice, lovokradice, zagađivači i svi drugi koji na različite načine štete prirodnim dobrima Srbije od sada pod paskom Jedinice za suzbijanje ekološkog kriminala i zaštitu životne sredine, formirane po svoj prilici krajem februara (kako se iz javno dostupnih informacija može zaključiti), u okviru Direkcije policije. Načelnik te jedinice Živica Munćan u prvim izjavama i intervjuima najavio je da će se njenim uspostavljanjem ubuduće na adekvatan način usmeravati rad kriminalističkih inspektora u policijskim upravama u 27 gradova širom Srbije te da će građani moći da policiji prijavljuju krivična dela ekološkog kriminala pisano, usmeno ili elektronskim putem, i to neposredno u područnim policijskim upravama ili na adresu MUP-a, ali i nadležnim tužilaštvima.
Valja se, naravno, nadati da će u praksi ova jedinica dobro funkcionisati, a prve informacije koje zasad stižu (istina više nezvanično nego zvaničnim kanalima) govore da ima pomaka u pogledu sprečavanja i rešavanja dela iz njene nadležnosti. Za početak je u svakom slučaju dobro to što se iz prvih javnih istupa njenog (gore pomenutog) načelnika može zaključiti da ima predstavu o tome čime treba da se bavi, budući da je u jednom od prvih intervjua između ostalog ukazao da su bitne karakteristike ekološkog kriminala, koje otežavaju borbu s njim, to što često nema neposrednih žrtava koje bi ga mogle prijaviti u momentu vršenja dela, dok se negativne posledice mogu manifestovati znatno kasnije, čak i kroz nekoliko godina, te da su visoki profiti, nizak rizik od otkrivanja prestupnika i neadekvatna kaznena politika (za koju on smatra da se mora znatno pooštriti) učinili ekološki kriminal privlačnim za šumokradice, lovokradice, trovače prirode i ostale. Munćan je medijima rekao i da je jedinica na čijem je čelu namerna da ne samo kroz reaktivno već i kroz proaktivno delovanje poveća stepen otkrivanja tih krivičnih dela i da potencijalne učinioce odvrati od njih, te najavio saradnju »ekološke policije« sa nadležnim tužilaštvima, resornim ministarstvom, pokrajinskim inspekcijama i inspekcijama lokalne samouprave, a naročito sa građanima, jer je po njegovom mišljenju (a u tome apsolutno nije usamljen) veoma važno podići nivo javne svesti o prirodi i o problemima njenog očuvanja.
A nas ribolovce, koji već decenijama vapimo za konkretnijim i sveobuhvatnim merama zaštite ribljeg fonda kojima bi se bavili i organi reda, za početak raduje i činjenica da je načelnik novofomirane jedinice u prvim javnim istupima nakon stupanja na dužnost makar pomenuo i ono što nas najviše zanima, uvršćujući među bitne probleme iz svoje nadležnosti i zaštitu ribljeg fonda od nelegalnog ribolova... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 558-)