U Srbiji međunarodnog ribolovnog turizma ima veoma malo, između ostalog i zato što jedva da imamo poneku vodu toliko bogatu ribom da bi stranci bili motivisani da zbog toga kod nas dođu i da bi to nekome bio bitan izvor prihoda. A da je broj ljudi u čijem je direktnom materijalnom interesu da se ribokrađa i zagađenja suzbijaju veći, imali bismo i čistije i ribom bogatije vode. Nekoliko dobrih primera za to već nam je pred očima
U poslednje dve i po godine, dakle od izbijanja globalne pandemije kovida-19, neočekivano mnogo je porastao interes za ribolov, tj. broj ljudi koji su u nemogućnosti da se bave raznim drugim aktivnostima počeli češće da pecaju, ali i onih koji su se setili da su nekada pecali i da bi mogli to ponovo da rade, pa i onih koji su u tom periodu prvi put uzeli štap u ruke. Za posledicu je to u svetskim okvirima imalo porast tražnje za ribolovnim priborom, kao i povećanu prodaju dozvola, ali i čamaca, vanbrodskih motora i razne druge prateće opreme, pa su i proizvođači i trgovci čak neočekivano dobro radili. Naravno, sa (privremenim?) završetkom epidemije tom kratkoročnom uzletu došao je kraj, tj. mnoge »novajlije« su za pecanje prestale da se zanimaju jednako brzo kao što su počele, a veliko je pitanje koliko će interesovanje potrajati i kod ostalih. Ribolov je, naime, jedna od aktivnosti u kojima najduže ostaju oni koji u njih uđu ugledajući se na ljude iz svog okruženja (otac, deda ili drugi rođaci, bliski prijatelji, komšije...) i učeći od njih kako da i sami budu uspešni. A sviđalo se to nekome ili ne, koliko god toga bilo na internetu, neke stvari za koje je od velike koristi lokalno znanje, kao što je baš ribolov, samo se delimično i u opštim crtama mogu naučiti na taj način i na brzinu – za ozbiljnija dostignuća potrebni su na samom početku vreme, pažnja posvećena »učeniku« i direktan kontakt, tj. »učitelj« koji će nam preneti svoja iskustva o lovu konkretne ribe na vodama na kojima pecamo. Zato sada mnogi viđeni profesionalci iz firmi koje se bave proizvodnjom i prodajom ribolovnog pribora bar onoliko koliko razmišljaju o tome kako da prodaju robu u Rusiji, Ukrajini i evropskim zemljama koje će pogoditi ili ih je već pogodila nekakva recesija, razmišljaju i o tome kako da te nove mušterije zadrže u ribolovu.
Kod nas se, naravno, o tome ne razmišlja previše, a analiziranje toga zašto je tako bi debelo prevazilazilo za ovu rubriku predviđeni prostor. Ali imamo mi i većih problema od toga – na veliku žalost svih nas kojima je do ribolova stalo, kod nas ne samo da se malo dece i mladih bavi ribolovom, što je i ovde privremeno prikrio globalni »korona porast« broja pecaroša, već je sve više i onih koji su se decenijama bavili ribolovom a koji od njega dižu ruke. Dešava se to iz raznih razloga, ali jedan je ključni i preovlađujući – koliko god mi koji pecamo bili ljubitelji prirode i koliko god ponavljali »mantru« da nam je najvažnije da što češće budemo na vodi, a ako bude i ulova – tim bolje, činjenica je da kada su ulovi u dužem periodu mršavi ili izostaju i ljubav prema prirodi i potreba da se u nju izlazi sa štapom u ruci veoma brzo izblede i iščeznu. Neposredan povod za pisanje ovog teksta bila mi je tužna informacija da su u poslednje vreme ruke od ribolova gotovo istovremeno digla dvojica mojih prijatelja, strastvenih i uspešnih ribolovaca, od kojih je jedan pecao pedesetak godina, a drugi (znatno mlađi) preko 20, obojica izuzetno posvećeno i ne žaleći ni vreme ni novac. Obojica su to uradila sa praktično u reč istim obrazloženjem, bolno kratkim i jasnim: »Na vodama na koje sam išao više nema ribe!« Pri tom, da bude sasvim jasno – ni jedan ni drugi nisu uzimali ribu, tj. nisu od toga što pecaju imali baš nikakvu materijalnu korist, niti su od toga što sve ređe uspevaju da nešto pristojno uhvate imali bilo kakvu materijalnu štetu – ali su trpeli ono što pravnici i psiholozi nazivaju »duševni bol« i narastajuće osećanje besmisla i bespomoćnosti da bilo šta urade (obojica su, pritom, bili i aktivni u nastojanjima da se unapredi zaštita ribljeg fonda i ribolovnih voda u Srbiji). Ta dva čoveka, naravno, samo su kap u moru nezadovoljnih situacijom na našim vodama, od kojih se mnogi bave pecanjem, ali pitanje je koliko će još dugo uz popriličnu dozu mazohizma to raditi, pa u jednom trenutku »preseći«, tj. dići ruke od te aktivnosti i time uticati na pad prometa i kod onih koji se bave priborom i opremom, i kod onih koji prodaju dozvole, i kod onih koji prodaju čamce i motore, benzin itd.
Manjak ribe nesporno utiče i na smanjenje broja ribolovaca, a i na smanjenje mogućnosti da se od aktivnosti povezanih sa ribolovom nešto zaradi. Ali važi i obrnuto – što više ima ribe više ima i mogućnosti da se kroz ribolovni turizam i sa njim povezane aktivnosti zarađuje, što ni za jednu zemlju ne bi smelo da bude nevažno, a pogotovo ne za one poput naše, u kojima baš i ne teku med i mleko. Naravno, već čujem kako mnogi od vas koji ovo čitaju u sebi komentarišu da je normalno da ima ribolovnog turizma tamo gde ima ribe. Ali ne treba mnogo razmišljati i gledati oko sebe da bi se videlo da važi i obrnuto – ribe po pravilu ima sve više tamo gde ima ribolovnog turizma. Jer tamo gde ima ribolovnog turizma ima i sve više ljudi čiji je direktan interes, tj. posao od kog žive oni i njihove porodice, povezan sa bogatim ribljim fondom zbog kog će pecaroši dolaziti – za to da se riba ne krade i ne truje, tj. da se dobro čuva najdirektnije su zainteresovani i onaj ko izdaje dozvole, i onaj ko prodaje pribor i mamce, i onaj ko rentira čamce, i ribolovni vodič, i vlasnik hotela ili pansiona u kom ribolovni turisti odsedaju, i vlasnici kafića i restorana u kojima ribolovci jedu i piju, i oni koji im prodaju lokalne specijalitete i suvenire... Svi oni na direktan ili indirektan način udružuju se radi zaštite svog interesa protiv onih čiji je interes da kradu ribu – i odjednom ovih prvih ima više i njihov interes počinje da preovlađuje... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 559-)
