Naša najveća i po mnogima najlepša planinska reka pravi je eldorado za pecanje krupne bele ribe na plovak. No to nije uvek jednostavno jer treba naći izglednu poziciju, dobro proceniti daljinu na koju valja baciti primamu i ponuditi mamac (uzimajući pritom u obzir vrlo moguć nagli nadolazak ili opadanje vode), te odabrati pravu hranu i odgovarajući sistem
Posle dužeg vremena sam nedavno ponovo otišao na Drinu, i to da obiđem neke nove terene i potražim nova mesta na samo nekoliko kilometara od ušća naše najveće planinske reke u Savu. Na tom delu Drine oči bodu i kod mene osećaj besa izazivaju mestimično ogoljene obale, tj. pravi veliki krateri od eksploatacije šljunka, koji nepovratno menjaju izgled jedne od naših najlepših tekućica. Probijajući se zato njenim obalama često zastanem i fotografišem neki njihov još uvek netaknuti deo, jer znam da postoji velika šansa da već prilikom sledećeg dolaska tu zateknem bagere koji kao da se utrkuju koji će više šljunka da iskopa.
ZASTAO SAM NA JEDNOM MESTU na kom je ambijent i dalje lep a tok takav da deluje zanimljivo za pecanje. Montirao sam bolonjez kako bih napravio nekoliko probnih vožnji plovka, ali je uto počela jaka kiša, pa se vraćam u kola i prinudnu pauzu koristim da preko interneta proverim vodostaj na uzvodnim mernim stanicama. Iako na ovom mestu nisam imao prilike da pecam ranije, po obali shvatam da je trenutni nivo visok, što se poklopilo sa podacima mernih stanica, a hidrološka prognoza je bila da će vodostaj biti u opadanju u narednim satima. Na našim najvećim rekama opadanje vodostaja u toku dana po pravilu se jedva primeti, ali na Drini to može da bude veoma nezgodno i od odsudnog značaja pošto su oscilacije velike, a dubina vode uglavnom mala, pa se dešava da na svakih par sati moramo da pravimo novu liniju hranjenja i vožnje plovka.
U TRAŽENJU MESTA I ČEKANJU da kiša stane prošao je već bio dobar deo dana, pa sam sa drugarom počeo da razmatram da li da odustanemo od pecanja ili da izađemo na kišu koja nije popuštala. Ipak sam rešio da obučem kišno odelo i krenem najpre sa sondiranjem terena, a onda i sa pecanjem.
Ispostavilo se da prvo mesto na koje sam stao nije dobro, jer se dubina na istoj daljini od obale menja, pa olovna »suza« na kraju osnovnog najlona jedno vreme često dodiruje dno, a onda se u sledećih nekoliko metara nalazi previše iznad njega. Posle desetak minuta probe »na prazno« pomerio sam se pedesetak metara uzvodno i pronašao deo na kom je bila moguća lepa vožnja jer je dubina bila ujednačena – oko 2,5 m. Za to vreme je i kiša konačno oslabila pa smo odlučili da se pobrinemo za primamu i pripremimo štapove.
TOKOM SONDIRANJA DNA NA ŠTAPU MI JE bio sistem sa plovkom od 5 g, koji je bio dovoljan za pecanje na nekih 25 m od obale, ali kako sam hteo da počnemo sa ribolovom na još većoj daljini, od preko 30 m, kako bismo i u slučaju jačeg opadanja vode mogli duže da pecamo na istoj liniji, opredelio sam se za klasičan plovak od 8 g, sa uobičajenim sistemom za reku, samo sa olovnom »suzom« težine jednake nosivosti plovka i vrtilicom ispod nje, za čiji je donji kraj bio vezan oko 60 cm dug predvez od najlona debljine 0,12 mm, sa udicom veličine 14.
ZAMEŠAO SAM PRIMAMU, OVOG PUTA sastavljenu od Champion Feed hrana Wonder Heavy (1,5 kg) i Voorn (1 kg), kojima sam posle kvašenja dodao 5 kg teške zemlje, 0,7 l zaleđenih mesnih crvića i šaku živih, te malo keksa u boji. Kasnije sam sve to dodatno obogatio sa malo aditiva Champion Feed Rotaugen, a potom formirao malo manje kugle nego inače, kako bih mogao rukom da ih bacim na veliku daljinu (pošto sam, kao za baksuz, zaboravio da ponesem praćku). Najpre sam bacio 5-6 kugli, pa smo počeli sa pecanjem, i to samo nekoliko trenutaka nakon što je kiša, na našu sreću, konačno sasvim stala.
ODMAH POSLE BACANJA PRVIH KUGLI imao sam par udaraca... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 566-)