Čak i u periodu kada je more najtoplije, a gužve na plažama najveće, može se na mnogim mestima na Jadranu uživati u dinamičnom pecanju ako se ponese osetljiv pribor i nekoliko vrsta malih veštačkih mamaca, te ustane dovoljno rano
Najtopliji deo godine nije i najidealniji za ribolov, ne samo na rekama i jezerima (gde su vode poslednjih meseci još niže i toplije nego inače u ovo doba), već i na moru, gde gužva i galama koje prave brojni turisti rasteruju ribu iz plićaka, time posebno otežavajući pecanje sa obale, na koje smo mi »kontinentalci« prevashodno upućeni. Ipak, budući da sam i ovog leta išao na odmor na crnogorsko primorje (u Šušanj, mestašce između Bara i Sutomora), poneo sam pribor i unapred se o tome kako je najbolje pecati posavetovao sa Aleksandrom Vukovićem Alekom, koji godinama živi u Crnoj Gori i odličan je poznavalac ribolova na tom području (a već pet godina je i izuzetno aktivan u građanskom pokretu Stop krivolovu, koji se izuzetno uspešno bori protiv ribokrađe).
VOĐEN ISKUSTVOM OD PRE tri godine, kada sam prvi put lovio ultralajt priborom na moru, ali i u međuvremenu unapređenim umećem i iskustvom u slatkovodnom ribolovu, najpre sam probao da lovim voblerima. Prvu ribu dobio sam bukvalno na prvi zabačaj, u ranu zoru, na svoju rukotvorinu – Biberče od 27 mm (težine 4 g) u belom (»White«) dekoru. S razlogom sam ga odabrao, jer zbog položaja kljuna duboko zaranja, a njime možemo loviti na samom dnu pošto »pakta« štiti udice od zapinjanja za bilo kakvu prepreku. A upravo se kirnje i pirke, kojima sam posvetio najveću pažnju, drže dna, gde vrebaju plen krijući se u rupama u stenju ili iza stena. Budući da sam shvatio da se ponašaju slično kao grgeč (bandar), probao sam da ih pecam upravo onako kako pecam grgeča u Srbiji i pokazalo se da nisam pogrešio.
Interesantno je da sam ribe na Biberče dobijao uglavnom pre svitanja, dok u periodu izlaska sunca i nakon toga one kao da više nisu bile zainteresovane za voblere. Zapazio sam i da mi je Biberče dosta napada i ulova donosilo onda kada bi more bilo uzburkano, dok druge varalice nisu bile ribi interesantne u zatalasanoj vodi.
OSIM VOBLERA, PONEO SAM, naravno, i šediće i male glavinjare. Šedovi dugi od 4 do 6 cm pokazali su se kao vrlo privlačan zalogaj za male morske predatore, tako da sam osim dve gorepomenute vrste na njih imao i male lice (koje sam brzo vraćao u more, neretko ih i ne slikajući, isto kao i sve ostale upecane ribe).
Ove godine sam mnogo više vremena nego prethodni put posvetio divljim plažama, koje obiluju velikim stenama i na obali i pri dnu, dok sam manje pecao na plažama sa nešto čistijim dnom, koje su mi pre tri godine davale većinu ulova. Zbog neiskustva na takvom novom terenu izgubio sam u prvo vreme podosta šedova montiranih na udice sa džig glavama teškim od 3 do 5 g, jer su varalice sa tolikim otežanjem prebrzo tonule i često ostajale na dnu, što zbog težine glava, koje su lako zapadale među stenje, što zbog tankih i na krzanje o oštro kamenje osetljivih predveza (od monofila Formax Rig Master, debljine 0,12 odnosno 0,14 mm). A ako bih nekako i uspeo da zadržim varalicu sa tolikim otežanjem tik iznad dna, agresivne ribe sa ustima punim oštrih zubića često su kidale repiće ili druge delove varalice i tek pokoja bi se zakačila.
BRZO MI JE POSTALO jasno da nešto moram da menjam i našao sam dobro rešenje u korišćenju šedića na udicama sa olovnim glavama teškim samo 1 gram. One su sporo tonule, pa je zapadanje među kamenje bilo neuporedivo ređe, a još je bolje bilo to što je riba te znatno lakše mamce lako gutala, najčešće do olovne glave, pa se mnogo ređe dešavalo da mi pregrize varalicu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 566-)