Dunav kod Golupca u poslednjih dvadesetak godina jednako je popularan među kolegama koje love smuđa i soma kao i među ljubiteljima lova krupnih babuški i šarana. Naš svestrani saradnik uživao je krajem leta u zanimljivom fiderisanju usred ovog živopisnog mesta na samom početku Đerdapske klisure
Da se ja pitam, svih mesec dana godišnjeg odmora proveo bih samo na Vlasinskom jezeru i Dunavu (destinaciji kojoj se nekako uvek najviše radujem), premda sa suprugom i ćerkom uvek napravim neki kompromis, pa izdvojimo malo vremena i za odlazak na more u Grčkoj (gde takođe nađem način i vreme da pecam slatkovodne ribe – vidi str. 16).
OVOG PUTA, KADA JE O DUNAVU REČ, uspeo sam da nađem smeštaj na samoj obali, u vikend-naselju Vinci, pored Golupca. Plan mi je bio da tu ili negde u neposrednoj blizini nađem zgodno mesto, te da ga obeležim privremeno postavljenom bovom i svakodnevno prihranjujem mešavinom kuvanog zrnevlja, koju sam pripremio kod kuće, budući da sam se nadao da bi nakon par dana redovnog hranjenja moje mamce mogli pronaći i neki krupniji šaran ili jato velikih babuški. Nažalost, na praktično celom tom potesu se uz obalu pruža širok pojas trave, kog nema samo na nekoliko očišćenih plaža, ali na njima su preko celog dana prisutni kupači, pa se tu ne može pecati. Zato sam prvog jutra po dolasku odmah nakon svitanja kolima otišao do sedam kilometara udaljenog Golupca, gde sam na dugačkom i uređenom betoniranom keju mogao da biram mesto za ribolov.
NAJPRE SAM SE SMESTIO u tzv. gornjoj marini, širom Srbije čuvenoj pre svega po fantastičnim ulovima babuške preko zime, ali u kojoj se pecalo i u ostalim delovima sezone. Ovog puta sam tu bio jedini ribolovac, a zašto je tako postalo mi je sasvim jasno kada ni posle dva sata pecanja na fider, uz često punjenje hranilica, nisam imao ni pipanje, pa sam odlučio da potražim novo mesto pre nego što dan previše odmakne.
Otišao sam do dela keja kod Golubačkog parka, gde je pecalo nekoliko kolega. Popričao sam s njima i saznao da i tu blizu obale u vodi ima vegetacije koja smeta ribolovu, te da ribu treba da potražim na daljini od 40-50 m, i to nipošto ne koristeći za mamac crviće, na koje u svakom zabačaju momentalno kidišu neverovatno brojni i agresivni »glavoči«.
POSLUŠAO SAM SAVETE iskusnih kolega, po čijem sam naglasku bez ikakve dileme zaključio da su iz Vojvodine, a pecali su klasičnim dubinkama, sistemima sa žičanim hranilicama »lubeničarkama« koje su punili kuvanom prekrupom, pri čemu su na udice na kratkim predvezima kačili zrna kuvanog kukuruza. Dok sam se ja namontirao, oni su dobili po par manjih šarana, od kojih su neke vratili, a druge zadržali, stavljajući ih u kante »jupolke«.
Ja sam onu svoju mešavinu kuvanog kukuruza, pšenice i konoplje promešao sa Gica Mix hranom za šarane i babuške – primamom crvenkaste boje i slatkaste arome, pa sam tako dobijenom smesom punio kavezne AS hranilice na oba štapa, koje sam zabacivao na daljinu od oko 45 m. Neko vreme sam često vadio sisteme i dopunjavao hranilice... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 566-)