Najveći uspeh u istoriji našeg takmičarskog ribolova – prvo mesto seniorske reprezentacije na svetskom prvenstvu u lovu ribe udicom na plovak – ostvaren je na neočekivano ubedljiv način ali potpuno zasluženo, odličnim odabirom taktike i velikim požrtvovanjem u njenom sprovođenju
Odmah nakon održavanja poslednjeg kola ovogodišnje lige za izbor reprezentacije Srbije (čiji poredak određuje ko će pecati za državni tim naredne godine) organizovali smo sastanak na kom smo obavili finalne dogovore o odlasku na ovogodišnje svetsko prvenstvo, čiji je domaćin bio grad Osijek (u Hrvatskoj). Na osnovu rezultata ostvarenih na prošlogodišnjem prvenstvu Srbije za nastup u dresu sa državnim grbom na tom nadmetanju plasirali smo se Goran Radović Gica, Dejan Rajić, Nikola Marković, Vladan Mrkušić, Ivan Pavlov i ja (Nemanja Damnjanović), dok su stručni štab činili Robert Bicok, Milan Sekulić, Milan Milosavljević Mida, Dragan Bošković, Ivan Grujić i Dejan Arsić.
NA TOM SASTANKU PODELILI smo jedni s drugima sva saznanja koja smo u prethodnom periodu uspeli da prikupimo o stazi i načinu pecanja. Već posle nekoliko razmenjenih rečenica bilo je jasno da treba da ponesemo pribor za sve tehnike – od kratkih fiksnih štapova (dužine od 3 do 6 m), preko šteka i meča, do bolonjeza – i da budemo spremni da svakom od njih pecamo, zavisno od situacije.
Poslednje informacije govorile su da je vodostaj izuzetno nizak (zbog višemesečne suše, koja je Hrvatsku pogodila jednako kao i ostale zemlje regiona i najvećeg dela Evrope), zbog čega su dva sektora od ukupno pet (u koliko se peca) morala biti premeštena na drugu stazu, pošto na prvobitno predviđenoj deonici dubina nije bila dovoljna da bi uslovi bili jednaki za sve. Tako su tri sektora ostala kod mesta Bilje, a dva su premeštena u Topolje. I jedno i drugo su stari tokovi reke Drave, a obe vode su pregrađivanjem pretvorene u lepa jezera; jedini problem sa ovom stazom bio je za sve učesnike isti – razdaljina između njena dva dela je 40 km!
U HRVATSKU SMO otišli nedelju dana pre nadmetanja, kako bismo mogli da otpecamo svih pet zvaničnih treninga (od ponedeljka do petka) pre samog prvenstva, koje se održava u subotu i nedelju. Treninzi se organizuju tako da svaka reprezentacija po jedan dan lovi u drugom sektoru, čime stiče uvid u situaciju u svakom od njih i za svaki može praviti taktiku po svojoj meri.
Voljom žreba smo mi prvog dana trenirali u sektoru B (kod Bilja). Prvi utisak bio je vrlo povoljan – bilo je evidentno da je ulaganje velikog novca i truda dalo rezultat u vidu odlične staze. Jedini problem predstavljao je već pomenuti vodostaj na koji organizatori nisu mogli da utiču. Bio je, naime, toliko nizak da smo se svi u prvi mah zapitali da li će 4 metra duge čuvarke biti dovoljne, jer je debelim bagremovim stubovima utvrđena obala uz nivo koji smo zatekli bila izdignuta više od 3 m od površine vode.
TOG PRVOG DANA TRENINGA isprobali smo sve tehnike. Kao i uvek, najpre sam »otvorio« štek štap od 13 m i počeo sa sondiranjem dna, koje je donelo dodatno razočaranje jer se ispostavilo da je na dužini od 13 m dubina samo 60 cm. Probao sam potom da bolonjezom zabacim na pola jezera, ali i tamo je dubina bila veća za svega par dužina plovka. »Otvorio« sam onda, kao i ostali, i više fiksnih štapova, dugih od 3 do 6 m, i polako smo počeli sa prvom probom.
Na fiksne štapove pri površini smo hvatali kedere (kauglere) solidne težine (oko 12 g), tempom od oko tri komada u minutu. Na istoj dužini, samo pri dnu, bilo je veoma sitnih krupatica i deverika (prosečne težine oko 10 g), koje su se lovile nešto sporije od kedera. Probali smo nakon toga i na štek štap, na koji smo uprkos veoma maloj dubini počeli takođe da hvatamo ribu. Uz dosadnog cverglana (teškog prosečno oko 30 g), dobijali smo tako i deverike od 50 do 500 g, babuške od 100 do 400 g, a imali smo i par šarana teških oko 600 g. Probali smo i na bolonjez, na koji smo lovili i iste ribe kao na dužini šteka, samo je to pecanje bilo dosta sporije.
Po završetku treninga, posle vaganja ulova (čija se težina kretala od 4 do 7 kg), nekako nam je najbolji utisak ostavio keder, kog je tog dana za četiri sata konstantnog pecanja moglo da se ulovi i više od 7 kg. Ali vođeni ranijim iskustvima sa velikih takmičenja, složili smo se da je vrlo moguće da će keder svakog dana sve slabije raditi zbog ogromne količine bačene primame i mamaca, pa je dogovor bio da nastavimo sa treninzima u istom ritmu, tj. da i narednih dana probamo da pecamo sve ribe i na svim dužinama.
DRUGOG I TREĆEG DANA treninga bili smo u sektrorima D i E, u Topolju. Staza je tu bila veoma slična onoj u Bilju, samo sa malo dubljom vodom, pa je na punoj dužini šteka iznosila oko 1 m, dok je na 25 m od obale bila oko 2 m. Opet smo probali sve što i prvog dana, ali ovde na šteku nije bilo ribe, pa smo malo-pomalo svi ostavili kratke štapove i štekove i prešli na bolonjeze, sa kojima je bilo akcije. Cverglani su bili malo krupniji nego u B sektoru (prosečno teški 50 g) ali bilo je i lepih deverika, težine od 100 do 600 g... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 568-)