Kukuruz i plovak

Ka­da is­ku­san i po­sve­ćen ri­bo­lo­vac iz Sr­bi­je, ko­ji je na­vi­kao da ce­log ži­vo­ta mo­ra ru­dar­ski da ra­di za sva­ki iole bo­lji ulov, do­đe na vo­du u ko­joj ima do­sta krup­ne ri­be i uz to ima sre­će se vo­do­sta­jem i vre­me­nom, mo­že da se na­pe­ca kao ni­kad u ži­vo­tu

Tri go­di­ne na­kon što sam po pr­vi put pe­cao na ka­na­lu Šam­panj–Bur­gonj, u se­ve­ro­i­stoč­noj Fran­cu­skoj, bli­zu gra­da Sen Di­zje, a iz­me­đu se­la Ve­kvil i Oti­nji le Pe­ti, po­no­vo sam se na­šao na istom me­stu. Taj pr­vi ri­bo­lov na ovoj vo­di pu­noj krup­ne ri­be bio je vr­lo ko­ri­stan, bu­du­ći da sam znao šta me če­ka, pa sam se ovog pu­ta mno­go bo­lje pri­pre­mio i od­lič­no pro­šao.

KA­NAL JE DUG 224 KM, a zbog sa­vla­da­va­nja vi­sin­ske raz­li­ke na nje­mu ima čak 114 bra­na sa brod­skim pre­vod­ni­ca­ma, tj. po jed­na ot­pri­li­ke na sva­ka dva ki­lo­me­tra, i ko­li­ko sam us­peo da shva­tim, za pe­ca­nje je sva­ka de­o­ni­ca iz­me­đu njih pri­ča za se­be. Od  tzv. mir­nih ci­pri­nid­nih vr­sta ima do­sta ša­ra­na, amu­ra, de­ve­ri­ke, ba­bu­ške, li­nja­ka, kru­pa­ti­ce, bo­dor­ke i cr­ven­per­ke, a broj­ne su i gra­blji­vi­ce (som, štu­ka, smuđ, smuđ ka­me­njar, ban­dar i klen) ko­je odr­ža­va­ju red u eko­si­ste­mu.

KON­TRO­LE SU RE­DOV­NE, kao i po­ri­blja­va­nja, a pro­seč­na lov­na ve­li­či­na svih vr­sta je ve­li­ka u po­re­đe­nju s onim na šta smo mi na­vi­kli, za­hva­lju­ju­ći po svoj pri­li­ci i to­me što sit­ne ri­be ne­ma mno­go, ta­ko da one je­din­ke ko­je do­stig­nu do­volj­nu ve­li­či­nu da ni­su in­te­re­sant­ne gra­blji­vi­ca­ma kao plen ima­ju vi­še ne­go do­volj­no hra­ne. Uz to, ni ri­bo­lo­vač­ki pri­ti­sak ni­je ve­li­ki, bu­du­ći da sta­zom ko­ja vo­di po­red ka­na­la sme­ju da se kre­ću sa­mo pe­ša­ci i bi­ci­kli­sti, ali ne i auto­mo­bi­li, pa se ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca za­dr­ža­va na onim de­lo­vi­ma do ko­jih ne mo­ra mno­go da se pe­ša­či na­kon što se par­ki­ra­ju ko­la. Ko­li­ko sam vi­deo, uglav­nom su to mo­der­ne ša­ran­dži­je, va­ra­li­ča­ri (ko­ji su, da­ka­ko, naj­mo­bil­ni­ji) i plov­ka­ro­ši, od ko­jih mno­gi pe­ca­ju štek šta­po­vi­ma.

PO­U­ČEN GO­RE­PO­ME­NU­TIM is­ku­stvom, dva da­na pre pr­vog pe­ca­nja hra­nio sam me­sto ku­va­nim ku­ku­ru­zom, a od pri­bo­ra sam spre­mio dva te­le­sko­pa sa ma­ši­ni­ca­ma – je­dan od 4 m, sa te­ži­nom ba­ca­nja 10–30 g, i dru­gi dug 3,5 m, t.b. 10–60 g... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 568-)