Tri linije i tri bela crva

Lov be­le ri­be »vo­žnjom« plov­ka na Dri­ni mo­že bi­ti ve­o­ma us­pe­šan i do­ne­ti nam mno­go uži­va­nja u bor­bi sa krup­nim ri­ba­ma, ali da­le­ko od to­ga da je lak. Šta­vi­še, če­sto i ve­o­ma is­ku­sni ri­bo­lov­ci mo­ra­ju ulo­ži­ti mno­go ra­da i str­plji­vo for­si­ra­ti oda­bra­ni pri­stup da bi pri­vu­kli ri­bu, za­dr­ža­li je oko svo­je pri­ma­me i na­ve­li je da uzi­ma mam­ce

Po za­vr­šet­ku još jed­ne ve­o­ma uspe­šne tak­mi­čar­ske se­zo­ne, do­šlo je ko­nač­no vre­me da po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci odem i na ne­ko opu­šte­no pe­ca­nje »za svo­ju du­šu«. Spre­ma­ju­ći se za nje­ga, raz­mi­šljao sam o jed­nom pi­ta­nju ko­je mi mno­gi dru­ga­ri če­sto po­sta­vlja­ju, a na ko­je ni­sam si­gu­ran da li imam de­fi­ni­tiv­ni od­go­vor – da li vi­še vo­lim da idem na tak­mi­če­nja ili na slo­bod­no pe­ca­nje. Na­i­me, u da­ni­ma pred od­la­zak na tak­mi­če­nje de­fi­ni­tiv­no vi­še vo­lim ri­bo­lov bez oba­ve­za, jer ta­da mo­ram znat­no vi­še da ra­dim ka­ko bih mo­gao da iz­o­sta­nem sa po­sla ne­ko­li­ko da­na, a mo­ram i da pri­pre­mim pri­bor, »do­ve­žem« si­ste­me, po­ru­čim mam­ce i uči­nim još to­li­ko to­ga... Na tre­nin­zi­ma je već ma­lo opu­šte­ni­je, jer na nji­ma pro­bam raz­ne teh­ni­ke i pri­me­nju­jem raz­ne pri­stu­pe ka­ko bih uvi­deo šta će bi­ti naj­bo­lje pri­me­ni­ti na pred­sto­je­ćem tak­mi­če­nju. Ka­da su­di­je da­ju sig­nal za po­če­tak, fo­kus mi je sa­mo na pe­ca­nju i ta­da sve dru­go o če­mu ina­če raz­mi­šljam sta­vljam »na če­ka­nje« na ne­ko­li­ko sa­ti i da­jem svoj mak­si­mum ka­ko bih za ta če­ti­ri sa­ta ostva­rio ve­ći ulov od osta­lih na sta­zi. To ni­je uvek la­ko, ali ta do­dat­na ne­iz­ve­snost i da­je po­seb­nu draž tak­mi­če­nju i u tak­mi­ča­ri­ma bu­di upor­nost, iz­dr­žlji­vost i že­lju za što bo­ljim pla­sma­nom. S dru­ge stra­ne, na slo­bod­nom pe­ca­nju ne­ma nad­me­ta­nja sa dru­gim tak­mi­ča­ri­ma već sa­mo sa ri­bom, a ona mo­že da bu­de i te ka­ko ozbi­ljan pro­tiv­nik, kog ni­je la­ko nad­ma­ši­ti, pa i tu po­sto­ji ve­li­ki iza­zov. Ukup­no uzev, ka­da sve iz­va­gam, shva­tim da pod­jed­na­ko vo­lim obe vr­ste ri­bo­lo­va.

OVOG PU­TA ZA­PU­TIO SAM SE na Dri­nu, i to na deo bli­že ušću u Sa­vu, ko­ji mi je naj­bli­ži iz prav­ca Be­o­gra­da. U ovom pe­ri­o­du, tj. sre­di­nom je­se­ni, ra­ni­jih go­di­na u tom do­njem to­ku Dri­ne uspe­šno sam pe­cao plo­ti­cu, sko­ba­lja i mre­nu, ali ka­ko je ove go­di­ne je­sen za­ka­sni­la, pa su tem­pe­ra­tu­re du­go bi­le na go­to­vo let­njem ni­vou, pro­ce­nio sam da će ovog pu­ta lo­gič­ni­je bi­ti da pro­bam da ci­lja­no hva­tam plo­ti­cu.  

Pra­će­nje vo­do­sta­ja i pra­vo­vre­me­no pri­pre­ma­nje za nje­go­ve vr­lo ve­ro­vat­ne pro­me­ne na ovoj pre­le­poj re­ci od ključ­nog je zna­ča­ja za us­pe­šan ri­bo­lov na plo­vak, dok za fi­der ne mo­ra da bu­de pre­sud­no. Na­i­me, uslo­vi su ide­al­ni ka­da je vo­da u stag­na­ci­ji, što se ret­ko de­ša­va; bla­gi po­rast je ta­ko­đe do­bar i po mom mi­šlje­nju ri­ba je ta­da naj­ak­tiv­ni­ja. Naj­te­že je pe­ca­ti ka­da ni­vo opa­da, što je bio slu­čaj i ovog da­na; u ta­kvim okol­no­sti­ma je za nas plov­ka­ro­še naj­ve­ći pro­blem to što po­sle ne­kog vre­me­na mo­ra­mo pra­vi­ti no­vu li­ni­ju hra­nje­nja i vo­žnje plov­ka, po­što na li­ni­ji na ko­joj smo pe­ca­li pri vi­šoj vo­di sa nje­nim opa­da­njem do­đe do pot­pu­nog uspo­ra­va­nja to­ka, pa ri­ba tu vi­še ne pri­la­zi i po­red ba­če­ne pri­ma­me.

Za­to je naj­bo­lje po­če­ti sa pe­ca­njem na naj­ve­ćoj da­lji­ni na ko­ju mo­že­mo za­ba­ci­ti i pla­si­ra­ti pri­ma­mu, jer će­mo ta­ko i ako vo­da kre­ne da opa­da du­že mo­ći da lo­vi­mo na is­toj li­ni­ji. Baš zbog to­ga mon­ti­rao sam plo­vak no­si­vo­sti osam gra­ma, prem­da bi po tre­nut­noj sna­zi to­ka i du­bi­ni vo­de na li­ni­ji na ko­joj sam re­šio da pe­cam sa­svim do­vo­ljan bio i plo­vak od pet gra­ma. Na­pra­vio sam kla­si­čan si­stem sa olov­nim ote­ža­njem u vi­du jed­ne »su­ze«, ka­ko bih iz­be­gao mr­še­nja pri­li­kom za­ba­ča­ja du­žih od če­tr­de­set me­ta­ra, i mon­ti­rao dug pred­vez, od sko­ro jed­nog me­tra, sa naj­lo­nom preč­ni­ka 0,125 mm i udi­com ve­li­či­ne 16.

OD­LU­ČIO SAM SE ZA PRO­VE­RE­NU kom­bi­na­ci­ju pri­ma­ma iz pa­le­te Cham­pion Feed, i to Sec­re­to Black i Gar­don, u ko­ju sam do­dao ma­lo adi­ti­va Ro­ta­u­gen. Dva ki­lo­gra­ma te hra­ne po­me­šao sam sa tri ki­lo­gra­ma te­ške ze­mlje, a on­da uba­cio i 200 g kek­sa u bo­ji i po­la li­tra cr­vi­ća. For­mi­rao sam ma­nje ku­gle i do­bro ih ste­gao ka­ko bi mo­gao da ih pla­si­ram prać­kom na ve­li­ku da­lji­nu. Pre po­čet­ka pe­ca­nja ba­cio sam de­se­tak ma­njih ku­gli, od ko­jih su ne­ke, iako čvr­sto steg­nu­te, pu­kle pri do­di­ru sa vo­dom na če­tr­de­se­tak me­ta­ra od me­sta sa kog sam ih lan­si­rao.

Već po­sle ne­ko­li­ko »vo­žnji« plov­ka ko­le­ga Mi­lan Iva­nić i ja ima­li smo ri­be na šta­pu, i to baš one ko­je smo ci­lja­li – plo­ti­ce te­ške oko po­la ki­lo­gra­ma, ko­je su u još uvek ja­koj vo­di pru­ža­le do­bar ot­por i ta­ko či­ni­le pe­ca­nje još lep­šim. Ri­ba je vr­lo br­zo po­če­la da ra­di od­lič­no, pa je plo­vak go­to­vo u sva­koj »vo­žnji« ne­sta­jao is­pod po­vr­ši­ne dok je pro­la­zio bli­zu ku­gli.

I na do­hra­nji­va­nje je ri­ba od­lič­no re­a­go­va­la, pa smo ma­lo-po­ma­lo što­šta pro­ba­li ka­ko bi­smo even­tu­al­no na­šli na­čin da poč­ne­mo da do­bi­ja­mo i krup­ni­je pri­mer­ke od tih ko­ji su ra­di­li u pr­vo vre­me. Po­ku­ša­li smo da to po­stig­ne­mo po­ve­ća­va­ju­ći ga­ba­rit mam­ca, pa smo na udi­cu ume­sto po­čet­na dva cr­vi­ća ka­či­li po još ne­ko­li­ko ko­ma­da, ali nam to ni­je do­ne­lo krup­ni­je ri­be. Isti­na, ni­su to bi­le sit­ne plo­ti­ce, već te­ške oko 500 g, ali zna­li smo da na tom me­stu mo­ra bi­ti i znat­no krup­ni­jih i svoj­ski smo se tru­di­li da ih ne­ka­ko pro­na­đe­mo (tj. pri­vu­če­mo) i pod­stak­ne­mo da je­du. Na­kon eks­pe­ri­men­ti­sa­nja sa mam­ci­ma po­če­li smo da me­nja­mo du­bi­nu na ko­joj smo pe­ca­li, idu­ći od sa­mog dna (u zo­ni »vo­žnje« na­ših plo­va­ka vi­si­na vo­de­nog stu­ba bi­la je oko 2 m) do »po­la vo­de«, ali smo sve vre­me do­bi­ja­li plo­ti­ce iste ve­li­či­ne.

U TOM TRA­ŽE­NJU DO­ŠLO je vre­me ka­da je po­sta­lo neo­p­hod­no na­pra­vi­ti no­vu li­ni­ju pe­ca­nja i hra­nje­nja, i to oko pet me­ta­ra da­lje od pret­hod­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 570-)