Lov bele ribe »vožnjom« plovka na Drini može biti veoma uspešan i doneti nam mnogo uživanja u borbi sa krupnim ribama, ali daleko od toga da je lak. Štaviše, često i veoma iskusni ribolovci moraju uložiti mnogo rada i strpljivo forsirati odabrani pristup da bi privukli ribu, zadržali je oko svoje primame i naveli je da uzima mamce
Po završetku još jedne veoma uspešne takmičarske sezone, došlo je konačno vreme da posle nekoliko meseci odem i na neko opušteno pecanje »za svoju dušu«. Spremajući se za njega, razmišljao sam o jednom pitanju koje mi mnogi drugari često postavljaju, a na koje nisam siguran da li imam definitivni odgovor – da li više volim da idem na takmičenja ili na slobodno pecanje. Naime, u danima pred odlazak na takmičenje definitivno više volim ribolov bez obaveza, jer tada moram znatno više da radim kako bih mogao da izostanem sa posla nekoliko dana, a moram i da pripremim pribor, »dovežem« sisteme, poručim mamce i učinim još toliko toga... Na treninzima je već malo opuštenije, jer na njima probam razne tehnike i primenjujem razne pristupe kako bih uvideo šta će biti najbolje primeniti na predstojećem takmičenju. Kada sudije daju signal za početak, fokus mi je samo na pecanju i tada sve drugo o čemu inače razmišljam stavljam »na čekanje« na nekoliko sati i dajem svoj maksimum kako bih za ta četiri sata ostvario veći ulov od ostalih na stazi. To nije uvek lako, ali ta dodatna neizvesnost i daje posebnu draž takmičenju i u takmičarima budi upornost, izdržljivost i želju za što boljim plasmanom. S druge strane, na slobodnom pecanju nema nadmetanja sa drugim takmičarima već samo sa ribom, a ona može da bude i te kako ozbiljan protivnik, kog nije lako nadmašiti, pa i tu postoji veliki izazov. Ukupno uzev, kada sve izvagam, shvatim da podjednako volim obe vrste ribolova.
OVOG PUTA ZAPUTIO SAM SE na Drinu, i to na deo bliže ušću u Savu, koji mi je najbliži iz pravca Beograda. U ovom periodu, tj. sredinom jeseni, ranijih godina u tom donjem toku Drine uspešno sam pecao ploticu, skobalja i mrenu, ali kako je ove godine jesen zakasnila, pa su temperature dugo bile na gotovo letnjem nivou, procenio sam da će ovog puta logičnije biti da probam da ciljano hvatam ploticu.
Praćenje vodostaja i pravovremeno pripremanje za njegove vrlo verovatne promene na ovoj prelepoj reci od ključnog je značaja za uspešan ribolov na plovak, dok za fider ne mora da bude presudno. Naime, uslovi su idealni kada je voda u stagnaciji, što se retko dešava; blagi porast je takođe dobar i po mom mišljenju riba je tada najaktivnija. Najteže je pecati kada nivo opada, što je bio slučaj i ovog dana; u takvim okolnostima je za nas plovkaroše najveći problem to što posle nekog vremena moramo praviti novu liniju hranjenja i vožnje plovka, pošto na liniji na kojoj smo pecali pri višoj vodi sa njenim opadanjem dođe do potpunog usporavanja toka, pa riba tu više ne prilazi i pored bačene primame.
Zato je najbolje početi sa pecanjem na najvećoj daljini na koju možemo zabaciti i plasirati primamu, jer ćemo tako i ako voda krene da opada duže moći da lovimo na istoj liniji. Baš zbog toga montirao sam plovak nosivosti osam grama, premda bi po trenutnoj snazi toka i dubini vode na liniji na kojoj sam rešio da pecam sasvim dovoljan bio i plovak od pet grama. Napravio sam klasičan sistem sa olovnim otežanjem u vidu jedne »suze«, kako bih izbegao mršenja prilikom zabačaja dužih od četrdeset metara, i montirao dug predvez, od skoro jednog metra, sa najlonom prečnika 0,125 mm i udicom veličine 16.
ODLUČIO SAM SE ZA PROVERENU kombinaciju primama iz palete Champion Feed, i to Secreto Black i Gardon, u koju sam dodao malo aditiva Rotaugen. Dva kilograma te hrane pomešao sam sa tri kilograma teške zemlje, a onda ubacio i 200 g keksa u boji i pola litra crvića. Formirao sam manje kugle i dobro ih stegao kako bi mogao da ih plasiram praćkom na veliku daljinu. Pre početka pecanja bacio sam desetak manjih kugli, od kojih su neke, iako čvrsto stegnute, pukle pri dodiru sa vodom na četrdesetak metara od mesta sa kog sam ih lansirao.
Već posle nekoliko »vožnji« plovka kolega Milan Ivanić i ja imali smo ribe na štapu, i to baš one koje smo ciljali – plotice teške oko pola kilograma, koje su u još uvek jakoj vodi pružale dobar otpor i tako činile pecanje još lepšim. Riba je vrlo brzo počela da radi odlično, pa je plovak gotovo u svakoj »vožnji« nestajao ispod površine dok je prolazio blizu kugli.
I na dohranjivanje je riba odlično reagovala, pa smo malo-pomalo štošta probali kako bismo eventualno našli način da počnemo da dobijamo i krupnije primerke od tih koji su radili u prvo vreme. Pokušali smo da to postignemo povećavajući gabarit mamca, pa smo na udicu umesto početna dva crvića kačili po još nekoliko komada, ali nam to nije donelo krupnije ribe. Istina, nisu to bile sitne plotice, već teške oko 500 g, ali znali smo da na tom mestu mora biti i znatno krupnijih i svojski smo se trudili da ih nekako pronađemo (tj. privučemo) i podstaknemo da jedu. Nakon eksperimentisanja sa mamcima počeli smo da menjamo dubinu na kojoj smo pecali, idući od samog dna (u zoni »vožnje« naših plovaka visina vodenog stuba bila je oko 2 m) do »pola vode«, ali smo sve vreme dobijali plotice iste veličine.
U TOM TRAŽENJU DOŠLO je vreme kada je postalo neophodno napraviti novu liniju pecanja i hranjenja, i to oko pet metara dalje od prethodne... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 570-)