Šta je to što ljude natera da sami eksperimentišu sa mamcima i primamom za ribu? Nastojanje da se uštedi? Želja za ličnim pečatom? Zadovoljstvo kada ostvarimo ulov na nešto što smo sami smislili i napravili? Proveravanje neke naše ideje o tome kako zamišljamo da treba da izgleda i da se ponaša hrana za ribu koju pokušavamo da upecamo? U mom slučaju – od svega pomalo
Oni koji me duže poznaju ili prate moje priloge na društvenim mrežama i u Ribolovu znaju da često dođem na neku na prvi pogled ne baš normalnu ideju, tj. da svako malo nešto u vezi s ribolovom izmišljam i isprobavam... nešto od toga je doživelo apsolutni debakl, nešto je dalo određeni rezultat u nekom trenutku, a nešto se pokazalo kao pun pogodak, pa sam to uveo u redovnu upotrebu. U toj poslednjoj grupi je korišćenje prosejane kuvane prekrupe za primamljivanje riba koje fider tehnikom pecam na Dunavu.
ZBOG KOLEGA KOJE SE PRVI put susreću sa tom mojom idejom ili su zaboravile o čemu se radi, ukratko ću objasniti. Skuvanu prekrupu ja provučem kroz sito za prosejavanje primame i onda u nju dodajem sasvim malu količinu praškaste hrane. To radim zato što mi nije cilj da pecajući fider tehnikom na Dunavu nekom prihranom sasvim sitne granulacije, koja se uz to na dnu brzo »otvara«, privlačim sitnu ribu, već mi je želja bila da nađem takvu primamu koja će biti upotrebljiva za punjenje hranilice, ali će raditi sporije i selektovati krupniju ribu, i to pre svega šarana, koji me najviše zanima. I premda na tržištu ima dosta kupovnih smesa namenjenih lovu najpopularnijeg ciprinida, od kojih su mi se neke i solidno pokazale, nijedna od onih koje sam do sada probao nije po mojoj oceni toliko dobra da bih se oslonio samo na nju i zanemario sve ostale.
S DRUGE STRANE, KUVANA PREKRUPA je glavna primama za ciprinide na Dunavu otkako postoji sportski tj. rekreativni ribolov štapom i udicom. Sva šaranska riba je voli, granulacija joj je takva da selektivno privlači krupnije jedinke, a uz to je dovoljno lepljiva da se sporije rastvara od većine brašnastih primama.
U početku sam se prekrupom služio na isti način kao ogromna većina ovdašnjih ribolovaca. Koristio sam klasične žičane hranilice »lubeničarke«, oko kojih bih zalepio kuglu prekrupe; potom bih namamčio udice i sedeo i čekao. Ali iako je takvo postupanje davalo rezultate (i verujem da će ih uvek davati), ipak to nekako nije bilo ono što mene zanima i trebalo mi je nešto drugačije. Ovakav pristup je »spor« utoliko što je tako plasirana hrana statična, tj. privlači isključivo ribu koja se mota u blizini hranilice, te ne donosi onu dinamiku kakva se postiže klasičnim fiderisanjem, u kom se na svakih nekoliko minuta zabacuje sistem sa hranilicom punom rastresite hrane, koja otapajući se stvara vizuelni i mirisni »trag« po kom riba dolazi do mamca.
Na nekom dosadnom pecanju prošle godine došao sam na ideju da skuvanu prekrupu izmrvim prstima i takvu ubacim u kaveznu hranilicu. Prvo što sam primetio i što mi se svidelo je što sam nakon brzog vađenja sistema iz vode video da mi je hranilica prazna. To nije slučaj sa hranom zalepljenom oko »lubeničarke«, koja često ostaje na njoj i po sat-dva. Tako sam utvrdio da se prekrupa plasirana kaveznom hranilicom mnogo brže »otvara«, tj. da je znatno aktivnija.
Nije trebalo mnogo da od ovog slučajnog zapažanja dođem do primame koja mi se odlično pokazala, pre svega u lovu šarana, ali uzgredno i babuške. Nju sam napravio tako što sam jednostavnim proterivanjem kuvane prekrupe kroz sito sa okcima dimenzija 6 x 6 mm dobio odličnu bazu, koja je bila vazdušasta, što je obećavalo brzo otvaranje hrane, ali pritom nije bila previše sitna tj. »praškasta«. Ostale su bile samo finese: pronalaženje odgovarajuće kupovne hrane za šarana, koja će dati malo arome ovoj smesi, i određivanje optimalnog stepena lepljivosti, kako bi se takva hrana otvarala dovoljno brzo da privuče ribu tokom pecanja, ali opet ne prebrzo, kako je rečni tok ne bi odneo. Lepljivost sam posle malo eksperimentisanja počeo da regulišem dodavanjem male količine suve prekrupe dok ne procenim da sam dobio konzistenciju i trajnost mase kakva mi odgovara.
Ovakav pristup je bio pun pogodak, tj. doneo mi je upravo ono što mi je trebalo – hranu koja može da se koristi u kaveznim hranilicama, a otvara se sporije od praškaste fider hrane, ali opet dovoljno brzo da ne ostaje predugo u hranilici, i koja je dovoljno aktivna da može da privuče ribu i sa »periferije« mog hranilišta, pri čemu je uz sve to takve granulacije da selektuje ribu, privlačeći onu krupniju. O rezultatima pecanja na takvu prekrupu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 570-)