Sa približavanjem zime i sve bržim hlađenjem vode mnoge ribe počinju da se intenzivno hrane, kako bi što lakše prežive narednih nekoliko meseci i pripremile se za mrest. I grgeči veoma aktivno traže plen i koriste svaku priliku da se dobro najedu, pa se mogu veoma uspešno pecati, ukoliko nađemo pravo mesto, varalicu, vreme i prezentaciju
Nagli rast popularnosti najlakših varijanti varaličarenja, kako širom sveta, tako i kod nas, za posledicu je imao i uvećano interesovanje za neke decenijama većini ribolovaca manje zanimljive vrste grabljivih riba, poput bandara. U Srbiji, bandar se ciljano najviše lovi na akumulacionim jezerima, šljunkarama i nekim vojvođanskim kanalima, tj. tamo gde je voda stajaća ili sasvim sporotekuća (brži rečni tokovi mu ne odgovaraju), a uz to bistra, pošto se taj mali predator u lovu i potrazi za plenom mnogo oslanja na vid.
Ali, malo-pomalo, povećava se broj ribolovaca koji pokušavaju i uspevaju da grgeče love i na većim rekama, a jedan od kolega veoma uspešnih u tome je i Jovan R. Lepenac, konstruktor veoma efikasnih voblera Biberče. On je poslednjih meseci u nekoliko navrata dobro prolazio na Dunavu kod Beograda varaličareći bandara iz čamca sa Jovanom Stojanovićem, čije su kreacije – 4 cm duge šedove Z-One Slap – tom prilikom isprobavali, a sredinom oktobra imao je nekoliko uspešnih ribolova sa obale, na Adi Huji (nekadašnjem rečnom ostrvu nasipanjem pretvorenim u poluostrvo), gde su i napravljene fotografije koje vidite uz ovaj tekst.
TOKOM TIH »OBALSKIH« IZLAZAKA, po Jovanovim rečima, potvrdilo se pravilo da su bandari »ribe selice«, budući da su se na potesu dugom nekoliko stotina metara svakodnevno premeštali čak i kada je vodostaj stagnirao, tj. nisu bili uvek u isto vreme na istom mestu, pa ih je trebalo tražiti, a ribolov je izazovnijim činilo i variranje vodostaja, koji je nakon porasta nekoliko dana svakodnevno poprilično opadao, da bi opet stao i zatim krenuo da se povećava. Zanimljivo je i da grgeči na opadanje vode nisu reagovali pomeranjem ka sredini reke i u dubinu, već su se i tada držali obale i neretko javljali i u vodi dubokoj manje od metra, povremeno se za varalicama dižući i sasvim blizu površine. Jedino što je bilo sasvim »školski« je to što su najizglednije bile pozicije na kojima voda skoro da stoji, jedva primetno se vrtloži (tj. struji uzvodno) ili sasvim sporo teče, iza parkiranih šlepova, uz pontone, splavove i slično.
BUDUĆI DA JE VODA UGLAVNOM bila osrednje providnosti za Dunav (tj. ne sasvim bistra, ali ni mnogo mutna), nije čudno što izbor dekora u većini slučajeva nije bio od uticaja na ulov. Grgeči su udarali jednako učestalo na varalice različitih boja, ali nisu svakog dana bili zainteresovani za istu vibraciju; nekada bi se najčešće zaletali na šediće ili njima slične silikonce sa klasičnom repnom »pečurkom« koja živahno radi pri vođenju varalice (gorepomenuti najmanji Z-One Slap Shad, Keitech Easy Shiner od 5 cm, Crazy Fish Vibro Worm itd.), ali nekada su tražili »neaktivne« silikonce (kao što su Crazy Fish Tipsy, Crazy Fish Polaris i sl.).
Kako su noći i jutra sve hladniji, moglo se očekivati da će u prvom delu dana aktivnost ribe... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 570-)