Nedavni nagli porast nivoa Save mnoge ribolovce naveo je da privremeno odustanu od pecanja na toj reci, a drugima je pecanje učinio teškim i neuspešnim. Ali uz dobre informacije sa lica mesta, pravilno odabranu primamu i pristup naš stalni saradnik našao je način da se i u takvim uslovima za kratko vreme sasvim lepo napeca
Pre nekoliko dana čuo sam se sa Čedom Savatićem, vrsnim ribolovcem iz Valjeva, kog sam priupitao nešto o priboru koji koristi, a koji je sličan nečemu što tek nameravam da kupim. Tom prilikom me je podsetio na dogovor da čim se za to steknu uslovi jednom zajedno pecamo na Savi, sa njegovog splava u Zabranu kod Obrenovca. Objasnio mi je, međutim, odmah da su trenutno na toj poziciji zbog nadolaska vode i pomute uslovi nepovoljni za ribolov, iako bi već nekog od narednih vikenda sve moglo da dođe na svoje mesto. Dok sam se par dana kasnije autobusom vraćao sa posla i znatiželjno sa mosta Gazela gledao u mutnu Savu (prisećajući se tog razgovora), pozvao me je prijatelj Dragan, sa svog splava, koji se nalazi kod Umke, i da ne bih ni trenutka razmišljao zbog čega me zove, bez okolišenja rekao: »Hej Bato, samo da ti javim da u svakom zabačaju imam ribu i to toliku da moram meredovom da je vadim!«.
»Štaaa? Pa zar bez mene?«, čulo je moje pitanje bar pola putnika u autobusu (u kom, inače, iz pristojnosti gotovo nikada ne koristim mobilni). Naravno, na to moje (samo)pozivanje usledio je Draganov odgovor: »Dolazi odmah«.
VEĆ JE BILO POPODNE, A DAN primetno kraći nego sredinom godine, pa sam odmah po dolasku kući na brzinu ubacio opremu u automobil i samo usput svratio kod Nemanje Damjanovića u prodavnicu Pro Fishing na Čukaričkoj padini da kupim pola litra crvića. Kada je čuo da sam krenuo na Savu, Nemanja (koji nije samo član reprezentacije koja je aktuelni ekipni prvak sveta u pecanju na plovak, već je i izuzetno iskusan i uspešan u slobodnom ribolovu, a Savu oko Beograda poznaje kao svoj džep) najpre je sumnjičavo zavrteo glavom. Onda mi je rekao da je tih dana obilazio reku i da je voda pravo »oranje«, tj. izrazito mutna, te mi je kao jedini logičan izbor primame za pecanje na fider u toj situaciji preporučio Champions Feed Roach Dark, koja je crne boje, jer je izvesno da bi svetlija hrana na dnu pravila neprirodni kontrast, koji u takvim uslovima odbija ribu.
KADA SAM STIGAO NA Draganov splav, uverio sam se da je govorio istinu, kao i uvek (što nama ribolovcima, ruku na srce, nije baš svojstveno) – zaista je vadio ribu za ribom, i to uglavnom šljivare solidne prosečne težine i uz njih poneku deveriku. Pokazao mi je, naime, čuvarku koja je već bila dobrano popunjena belom ribom. U normalnim okolnostima na ovom mestu mamce plasiramo na daljini od 30-35 m, ali sada je situacija nalagala drugačiji pristup, što je moj prijatelj odmah shvatio, te je ispravno postupio – zbog snage toka i nadolaska mutne vode zabacivao je od samog početka pecanja vrlo blizu ivice splava.
JA SAM NAJPRE SEO na gornji kraj splava i zabacivao uzvodno (takođe blizu ivice), kako mi je Dragan savetovao. Naravno, nisam želeo da prijatelju poremetim već napravljeno hranilište (a znam i da mnogi ribolovci ne vole da im bilo ko zabacuje svoje sisteme previše blizu). Ubrzo sam počeo da dobijam lepe plotice i bodorke, što je izvesno bila posledica izbora hrane (»roach« je englesko ime za bodorku). Međutim, moje uzvodno zabacivanje je zbog jakog toka neminovno dovodilo do čestog uplitanja predveza oko ostatka sistema, što je bio dodatni problem, uz često kačenje za udicu i hranilicu ljigave mase koju je rečna struja nosila blizu dna (a za koju pretpostavljam da potiče iz fabrike kartona na Umci, čiji se ispust otpadnih voda nalazi malo uzvodno od Draganovog splava).
VIDEVŠI KAKO SE PATIM... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 569-)