U lovu štuke na veštačke mamce u poslednjoj deceniji preovladale su prezentacije »trzanjem«, tj. one u kojima se ono što grabljivici nudimo (bilo da je varalica ili strimer) kreće manje ili više neravnomerno. Taj trend toliko je raširen da smo počeli da zaboravljamo da se štuka često veoma rado (pa i najradije) zaleće na potencijalni plen koji se kreće potpuno ujednačenom brzinom
Štuku sam na velike »gume« počeo da pecam pre dvadeset godina. Ako izuzmemo već tada kod nas legendarni Orka Šed, u to vreme nije bilo nimalo lako nabaviti varalice tog tipa duže od 10-12 cm, pa sam se dovijao tako što sam molio rodbinu i prijatelje iz inostranstva da mi kupe varalice (prodaja ribolovnog pribora preko interneta u Evropi bila je u to doba još u povoju) za koje sam iz stranih časopisa saznavao da su dobar izbor za moju omiljenu grabljivicu.
TAKO SAM DOŠAO DO PRVIH šedova Relax, Mann’s, Storm i sličnih, koje sam čuvao, mazio i pazio, zabacujući ih samo na čistim terenima, na kojima je rizik da ću ih zakačiti i ostaviti na nekoj prepreci ili dnu bio zaista minimalan, dok sam Orka Šed od 14 cm i njegovog »većeg brata« od 18 cm koristio u doslovce svakom izlasku na štuku. U prvih 4-5 sezona lova na velike šedove, naoružane najčešće jednom džig udicom veličine 4/0-5/0 i dodatnom trokrakom veličine 6 ili 4, pecao sam uvek na isti način – zabacio bih, po potrebi pustio varalicu da potone u srednji ili pridneni sloj vode (zavisno od terena i godišnjeg doba), a zatim sam ravnomernom brzinom okretao ručicu mašinice. Katkad sam uz visoko podignut vrh štapa šedove vukao tako da »šamaranjem« repa ostavljaju jasan trag po površini, nekada bih ih spuštao gotovo do dna, ali sam ih uvek privlačio relativno sporo i sasvim jednolično. Naravno, budući da sam na taj način uspešno hvatao štuke svih veličina, od »glodalica« do komada teških 4-5 kilograma, godinama mi na kraj pameti nije padalo da menjam prezentaciju koja daje odlične rezultate.
NE SEĆAM SE VIŠE KAKO SAM TAČNO počeo da se igram sa svojom verzijom soft-džerkinga, tehnike za koju nisam koristio džerk varalice od mekanih materijala već one iste šedove, ali vođene »mekanim« (tj. ne preterano brzim i naglim) trzajima. Naime, eksperimentišući malo sa neravnomernim povlačenjem svojih omiljenih varalica, primetio sam da se pojedine ribice od plastisola, silikona i sličnih materijala fantastično ponašaju i kada blago cimkanje kombinujem sa vrlo kratkim pauzama tokom kojih počnu da poniru ka dnu, »šamarajući« i u propadanju repom, a i kada im povremeno »dodam gas«, tj. ubrzam njihovo kretanje, pogotovo kada prolaze pored neke prepreke ili mesta na kom bi štuka mogla biti u zasedi (granja, ivice gustog pojasa vodene trave, polja lokvanja itd.).
DOSTA BRZO SAM SPOZNAO DA nisu svi šedovi pogodni za ovakvu prezentaciju, a po meni neprevaziđena »guma« za gore opisanu varijantu soft-džerkinga je pomenuti Orka Šed od 14 cm, i to naročito u YR dekoru, koji mi je u minule dve decenije doneo zaista mnogo štuka svih veličina. To moje vođenje ima na prvi pogled neke sličnosti sa klasičnim džigovanjem, tehnikom koja se primenjuje pre svega u lovu smuđa i soma, na većim rekama (gde može na pogodnim mestima davati i štuku), ali obično ne i na manje ili više zatravljenim stajaćicama i sporim tekućicama. Naime, ako na takvim vodama, na kakvima se štuka kod nas najčešće ciljano varaličari, pustimo mamac da potone do samog dna, rizikujemo da silikonac ili njegova udica pokupe travu (što u oba slučaja znači da varalica više ne radi niti izgleda kako treba) ili da zauvek ostane na nekom panju ili grani.
Zato sam štuku »džigovao-džerkovao« tako što sam velike šedove sa otežanjem od 3 do 8 g spuštao skoro do dna, vodeći računa da ne padnu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 569-)