Neuobičajene vremenske prilike tokom poslednja dva meseca učinile su da som na mnogim terenima »preskoči« period hibernacije, tj. izrazito smanjene aktivnosti, pa su mnogi ribolovci viđali njegove raube maltene kao usred leta, a često su ga i dobijali na razne veštačke mamce namenjene smuđu
Evidentno je da se klima menja, praktično na celoj planeti pa i na našem podneblju. Ono na šta smo se navikli – da već negde od novembra očekujemo hladno vreme i sneg koji potraju sve do prvih dana marta, a nekada i nedelju-dve duže, nismo imali već nekoliko godina ili smo nešto zime osetili tek pri kraju ovog godišnjeg doba – u februaru ili čak martu. Iole većih snežnih padavina poslednjih godina eventualno ima na visokim planinama, a ove zime skoro da su i tamo izostale, dok u nižim predelima do pred kraj januara sneg maltene nismo ni videli, jer zbog toplog vazduha ne može ni da se stvori ni da se održi, ali je zato bilo za ovaj period neočekivano obilnih kiša, koje su dovele do izlivanja pojedinih reka i poplava u naseljenim mestima (a još jednom su nam pokazale i koliko smeća kod nas umesto na deponijama i u reciklaži završi u prirodi). Tako smo skoro dve nedelje pre pisanja ovog teksta širom Srbije imali poplave ili vodostaje koji poplavama prete, te mutnu i brzu vodu u rekama, tj. vrlo loše uslove za zimski ribolov, uprkos tome što su temperature vazduha i dalje više od prosečnih i očekivanih, pa se bar s tog stanovišta moglo pecati.
NO PRE POSLEDNJEG VELIKOG porasta upisao sam za mesec dana više izlazaka na Dunav s mojim dobrim drugom Jovanom Stojanovićem (vlasnikom Jutjub kanala Angler Notes). Pritom nismo obraćali pažnju ni na vremenske prilike ni na vodostaj, već smo izlazili na vodu i kad su uslovi bili povoljni a i kada su bili lošiji, jer iskusni ribolovci ne govore bez razloga da je ovo pravo doba godine za lov krupnog smuđa (što moj imenjak kaže: »Smuđ se oseća u vazduhu«). Nivo Dunava je u tom periodu često oscilirao, te smo pecali i po manjem vodostaju (od oko 300 cm kod Beograda) ali i po većem (oko 450 cm). U skladu s tim smo birali pozicije – po manjoj i sporijoj vodi forsirali smo mesta dalje od obale, a po većoj smo lovili sasvim blizu nje, znajući da joj je smuđ prišao idući za belom ribom, koju instinkti nagone na baš takvo ponašanje kako bi se prilagodila konkretnim uslovima.
NARAVNO, SMUĐA NISMO TRAŽILI na čistini već uglavnom oko prepreka – u nagomilanom granju, pored panjeva i oborenih stabala, na kamenu, iza stena... dakle svuda gde postoji neki zaklon iz kog on može da vreba plen i gde se sam oseća sigurno. Takav pristup pokazao se kao ispravan. Istina, nismo na svakom mestu dobijali ribu, i ponegde ni za par sati bacanja ne bismo imali ni udarac, ali tamo gde bismo je našli ulovili bismo i po nekoliko komada za tridesetak minuta. Zasad nismo uspeli da uhvatimo neku baš krupnu jedinku, te su se ribe uglavnom kretale od »trkača« tj. meraša (40 cm) – premda je umelo da bude i manjih, naravno – do smuđeva od 2,5 kg. Kao što sam pomenuo, mesta koja smo pretraživali bila su krševita ali sa protokom, pa se dešavalo da krupnije primerke ne izvadimo jer su brzim begovima išli ka granama, te su povremena spadanja bila neminovna.
U TIM POTRAGAMA JEDNOG dana stali smo na mesto sa nešto mirnijom vodom, da vidimo hoće li se neki smuđ javiti na njemu, ali je na naše iznenađenje Jovan u prvom zabačaju na svog Vertical Jig šeda dobio soma. Budući da nismo očekivali da je iole aktivniji, uprkos tome... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 577-)