Početkom proleća, dok je voda još prilično hladna, šarani po pravilu i dalje nemaju veliki apetit, pa se preporučuje pecanje uz minimalnu količinu primame, koja će ih samo podstaći da jedu, ali ih neće zasititi. Baš takav pristup doneo je iskusnim šarandžijama mnogo uspeha u prvom ovosezonskom izlasku
Prvog martovskog vikenda moj drugar i kolega po štapu Alek Veličković i ja dogovorili smo se da u skladu sa višegodišnjim običajem narednih dana otvorimo sezonu lova šarana zajedničkim odlaskom na neki od »uhvati i pusti« revira u okolini Beograda. Inače, obojica mnogo više volimo Dunav, pogotovo terene oko Grocke i Ritopeka, ali kako na njima u ovom delu sezone šanse da se šaran ciljano peca praktično ne postoje, nekako nam se prosto nametnulo rešenje da za prvi izlazak na tu ribu u godini odaberemo »komercijalu«.
KOCKICE SU SE POVOLJNO složile, pa smo već u ponedeljak 6. marta u ranim jutarnjim satima bili na obali velikog jezera popularnog revira RM Mika Alas u Krnjači, sa kompletnom šarandžijskom »artiljerijom«, primamom i mamcima, te sa unapred razrađenim planom, zasnovanim kako na ranijim iskustvima u pecanju šarana krajem zime (i na ovoj vodi i drugde), tako i na vremenskoj prognozi. Naime, s obzirom na to da su za taj dan meteorolozi najavljivali košavu brzine 5 m/s, što nije nimalo prijatno (niti zgodno za ribolov), rezervisali smo mesto broj 10 znajući da će nam jugoistočni vetar tu duvati u leđa, pa nam neće smetati pri zabacivanju, a i biće nam (uz dobru garderobu) mnogo manje neprijatan nego da udara sa strane ili nam bije u lice.
ODMAH PO DOLASKU NA VODU shvatili smo da smo dobro postupili, jer je u rano jutro bilo prilično hladno, čak sa blagim mrazom, pa smo i sa vetrom koji nam je duvao u leđa imali utisak da ćemo se zalediti. No dalji razvoj događaja bio je po nas povoljan, budući da se prva riba javila nepun sat nakon što smo zabacili, a odmah za njom i druga, što nas je momentalno zagrejalo i više nam niska temperatura nije bila ni na kraj pameti. U istom ritmu se ribolov i nastavio: elektronski signalizatori su se na svim štapovima periodično oglašavali, pa smo svaki čas skakali sa stolica, borili se sa šaranima sasvim pristojne prosečne težine čak i za ovu vodu, prihvatali ih, slikali i vraćali.
KAKO SMO PRETPOSTAVLJALI DA u hladnoj vodi apetit još uvek prilično trome ribe nije naročito veliki, unapred smo odlučili da nećemo bacati veće količine primame, pa nismo ni poneli kuvani kukuruz i drugo zrnevlje, niti »rakete« i spod-štapove, već smo za privlačenje ribe koristili samo za udicu zakačene PVA kesice sa malom količinom Soprofish peleta, dok nam je mamac bio gumeni kukuruz – i to jedno ili dva zrna, naravno montirana »na dlaku« i »nadipovana« u nekoj od »umakaljki« sa različitim aromama (od kojih su se ovom prilikom najbolje pokazale Esterblend 12 i anis).
RIBA JE RADILA KONSTANTNO, i to u naletima... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 580-)