Prvi odlazak na svaki ribom bogat teren nosi velika očekivanja, ali i znatan rizik, jer ni najiskusniji ribolovac ne može biti siguran da se dobro pripremio za ono što ga na nepoznatoj vodi očekuje. Ovog puta, međutim, sve je bilo idealno, osim vremenskih prilika, pa je i rezultat bio iznad svih očekivanja
Duže vreme sam pratio razne objave i video-snimke drugara po štapu iz susedne Hrvatske, diveći se pritom njihovim ulovima, a i čistoći i lepoti mnogih ribolovnih voda. A onda su se nedavno konačno složile sve kockice, tj. poklopilo se da moji prijatelji Lazar Pavlović i Vlada Kostić i ja istovremeno možemo da odvojimo nekoliko dana za odlazak u Hrvatsku radi ribolova, pa je dogovor trajao bukvalno onoliko koliko je trebalo da ja pitam: »Idemo li u Zagreb?«, a oni da odgovore: »Da! Kad krećemo?«.
Za ribolov smo odvojili 10, 11. i 12. mart, ali da budem iskren, nismo bili sasvim načisto šta će nas na Savi blizu Zagreba dočekati, kako da pristupimo pecanju, da li je trenutni vodostaj dobar ili ne. Sve u svemu, predstojala nam je jedna prilično neizvesna avantura, koju nam je ipak – dajući nam brojne vrlo konkretne informacije – umnogome olakšao kolega Patrik Škrbec iz Zagreba, vrsni ribolovac i takmičar, a na isti način pomogli su nam i braća Dorian i Bruno Četa, koji imaju Jutjub kanal i Instagram nalog TwinsFeederFishing.
ZNALI SMO ZASIGURNO DA JE teren na koji idemo bogat kapitalnim primercima deverike, mrene i plotice, pa smo shodno tome odabrali pribor i pripremili zalihu hrane i mamaca, naravno noseći sve i svašta (uključujući i rezervne štapove i mašinice različitih karakteristika, veliku količinu hranilica raznih težina itd.). Ali ništa nam od toga nije teško padalo jer smo bili euforični u iščekivanju susreta sa ogromnim ribama koje smo nebrojeno mnogo puta videli u video-zapisima o ribolovu na raznim terenima na Savi oko Zagreba.
Nekoliko sati pre polaska pozvao sam telefonom ribočuvara Velagića iz ŠRD Dugo Selo – Rugvica (udruženja koje upravlja delom Save na kom smo nameravali da lovimo). On mi je rekao da po njihovim pravilima moramo imati sunđerastu prostirku za ulovljenu ribu i antiseptik, pa smo i to spakovali u poslednju torbu pre nego što smo usred noći krenuli ka Zagrebu.
Na putu nije bilo gužve, a i granicu smo prešli vrlo brzo, tako da smo za 4 sata i 15 minuta stigli u mesto Nart Savski, oko 20 km nizvodno od Zagreba (blizu Dugog Sela), gde smo se pre polaska na vodu našli sa ribočuvarom i kupili dozvole (koje je obavezno imati pre početka ribolova). Jednodnevna dozvola za taj deo Save košta 15 evra, a trodnevna 35, pa smo sva trojica uzeli trodnevne i uz njih dobili papir sa pravilima ponašanja na vodi i kontakt telefonima svih ribočuvara na tom području (u Hrvatskoj nema jedinstvene dozvole već se ribolovnice vade za svako područje posebno). Dobili smo od čuvara i informacije o trenutnom stanju na vodi i potvrdu da smo se odlučili za dobro mesto.
MOJ TRUD ULOŽEN U PRIKUPLJANJE podataka o tom terenu se isplatio, budući da se ispostavilo da sam pogodio gde bi se u ovom periodu imalo smisla u ribolovu okušati, iako tu nikada ranije nisam bio. Prva pozicija bila je peščana plaža na jednoj savskoj krivini, do koje nije bilo lako doći jer smo morali malo više da pešačimo noseći stvari, pa i da pređemo preko jednog blatnjavog kanala, u kom je očigledno doskora bilo vode (nivo Save bio je i u vreme kada smo se mi na njoj našli za 1-1,5 m viši od normalnog za ovo doba godine). Ali već prvi pogled govorio je da po svoj prilici nismo pogrešili, jer je »Krivina«, kako to mesto zovu i lokalni ribolovci, delovala zaista obećavajuće, pa smo se puni elana dali na raspakivanje i pripremu hrane (vidi okvir »Primama«), mamaca pribora i stolica.
Sva trojica smo se opredelili za štapove jačih gramaža i onda bacili na sondiranje dna na različitim daljinama kako bismo pronašli pogodne tačke za plasiranje primame i sistema. Precizno i temeljno ispitivanje bilo je – pokazaće se – neophodno, jer u toj izglednoj zoni ima dosta prepreka (potopljenih stabala, granja, trave...). Ispostavilo se da sam ja u prednosti u odnosu na kolege budući da kao osnovnu strunu koristim pletenicu, čija mi je netegljivost mnogo pomogla u preciznom »čitanju« dna. Sava je na tom delu znatno manja reka nego u svom donjem toku i nije preduboka – utvrdili smo da se od obale ka sredini dubina povećava do maksimalnih 4,5 m. Kada smo završili sa sondiranjem, konačno smo mogli da počnemo sa pecanjem na terenu na kom smo dugo sanjali da se nađemo.
BACANJE PRIMAME NAMENSKIM hranilicama za početno hranjenje nije bilo moguće, pa sam krenuo žestoko sa kaveznom AS-ovom hranilicom veće zapremine, u čiju korpu staje dosta primame, davljenih crva i partikli (kuvane konoplje, peleta itd.). Prvih 10 puta zabacio sam bez udice na sistemu, a onda sam dodao i nju i u narednih pola sata zabacivao otprilike na svaki minut, sve do prvog silovitog udarca, nakon kog je usledila borba tokom koje mi je bilo sasvim jasno da ću ovo pecanje završiti sa štapom kojim sam počeo i koji sam ovom prilikom prvi put izneo na vodu – MAP-ovim Parabolixom II (vidi okvir »Pribor«)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 581-)