Broj naših pecaroša koji se opredeljuju za moderni ribolov sa hranilicom i štapovima osetljivih vrhova i dalje kontinuirano raste. U prodavnicama je sve veća ponuda pribora, opreme, prihrana i mamaca, međutim mnogi novopečeni fideraši prolaze slabije nego što bi želeli jer im nedostaju bitne informacije i preporuke iskusnijih kolega o tome kakav pristup i sistem da primene u različitim situacijama. Naš stalni saradnik odlučio je zato da ovog puta predstavi dva rešenja koja odavno koristi sa velikih uspehom
U poslednje vreme više kolega pitalo me je nešto o sistemima na koje pecam, pa sam rešio da loše vreme za ribolov iskoristim da napišem koju reč o tome, u nadi da će moje iskustvo nekome biti dobrodošlo. Dva pecanja koja su prethodila pisanju ovog teksta bila su na dva potpuno različita terena, iako su oba na velikim ravničarskim rekama – prvi na Savi kod Obrenovca (vidi str. 4), a drugi na Dunavu kod Golupca (o čemu možete čitati na str. 12). U obe situacije koristio sam jake štapove, ali ne i iste sisteme, jer su uslovi bili različiti. Na Dunavu oko Golupca uglavnom se babuška i šaran pecaju na popriličnoj udaljenosti od obale, nekad i većoj od 60 m, a ovog puta sam ja uglavnom zabacivao na daljinu od 50 m, dok sam na Savi, sa splava, lovio na svega 20 m od obale, ali u izuzetno jakoj vodi, koja je zahtevala hranilice od 120 g.
IAKO DALJINA ZABACIVANJA na Dunavu ovog puta nije bila ekstremno velika, ipak sam se odlučio za »helikopter sistem«. Njegov glavni kvalitet je to što je sa njim mogućnost mršenja predveza oko glavne strune čak i prilikom dalekih zabačaja mala. Kod sela Vinci ciprinidi se sa obale ne pecaju u starom (tj. prirodnom) koritu Dunava već u tzv. poljima, koja su trajno prekrivena vodom nakon izgradnje hidrocentrale Đerdap 1, čija je posledica viši nivo reke na praktično celom toku Dunava kroz Srbiju. Naravno, na »poljima« strujanje vode nije jako, pa se tu i na pomenutim velikim daljinama peca hranilicama sa srazmerno malim otežanjem (od 50-60 g), ali je bitno da one budu aerodinamičnog oblika. Konkretno, ja sam koristio AS i Browning hranilice »metak« (eng. »bullet«) tipa.
Mana ove montaže je to što s njom indikacija trzaja nije briljantna. Razlog za to je iole iskusnim dubinkašima i fiderašima bez sumnje sasvim jasan čim bace pogled na fotografiju sistema. Postavka je takva da je hranilica na kraju i »u liniji« sa osnovnim najlonom i vrhom štapa, dok su »brza kopča« i predvez sa udicom sa strane. Kada se uz to uzme u obzir velika daljina zabacivanja, zbog koje se u fideru »helikopter« prvenstveno i koristi, a koja po pravilu doprinosi slabijoj indikaciji, verujem da nema potrebe da mnogo obrazlažem zašto je na ovu montažu bolje pecati sa pletenicom kao osnovnom strunom nego sa najlonom. Zbog njene manje debljine u odnosu na nosivost lakše je dalje zabacivati, a zanemarljivo mala tegljivost daje bolju indikaciju trzaja nego monofil. Uzgred, iz nekoliko razloga, koji bi mogli biti tema zasebnog teksta, »helikopter« nije pogodan za lov sitne ribe.
ZA DOBRU INDIKACIJU bolje je upotrebiti paternoster sistem, naravno ako je to moguće. Ja sam se odlučio za varijantu malo modifikovanu u odnosu na onu koja se uobičajeno koristi u fideru, jer kraj dela na koji se kači hranilica nije od upletenog najlona, niti je taj moj sistem nužno fiksni (što je odlika klasičnog paternostera)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 582-)