Uprkos slabom apetitu ribe dvodnevni izlazak na jednu od naših najatraktivnijih štučjih voda nije prošao bez zanimljivih dešavanja i nekoliko lepih riba, ali je to ostvareno uz veliku upornost, mnogo menjanja mesta i forsiranje taktike koja je retko kada prvi izbor iskusnih ribolovaca u ovom periodu
Informacije o niskim temperaturama i snežnim padavinama koje su tokom marta i aprila stizale sa Vlasinskog jezera ukazivale su na to da će sezona lova štuke na toj velikoj planinskoj akumulaciji (koja leži na nadmorskoj visini od preko 1.200 m) ove godine kasniti nekoliko nedelja. Te prognoze su se i potvrdile, budući da u prvim sedmicama po završetku lovostaja gotovo da nije bilo nijedne vesti o uspešnom ribolovu. No kako nismo u mogućnosti da na višednevno pecanje idemo onda kada riba radi već moramo da ga planiramo znatno unapred, i to znajući da mogućnosti za pomeranje termina praktično nema, moj prijatelj Predrag Radovanović i ja nismo ni pomišljali da odlažemo odlazak na Vlasinu odavno dogovoren za sam kraj aprila.
Noćne temperature spuštale su se tih dana ispod nule, a vrhovi planine Vardenik (koja se nalazi jugozapadno od jezera) beleli su se od netom napadalog snega kada smo u jutarnjim satima 28. aprila po prvi put ove godine čamcem izašli na obojici izuzetno dragu vodu. Da smo došli dve-tri nedelje prerano bilo je jasno i iz toga što osim nas, bar koliko smo mi videli, niko nije pecao iz čamca, ali još više to što su od preko 70 plovila koja ribolovci drže kod tzv. Ulazne građevine u vodi bila samo 3-4. Iako je to delovalo prilično obeshrabrujuće, a uz to je i severni vetar pojačavao osećaj hladnoće, ipak smo slojevito obučeni kao za planinarenje isplovili i krenuli u pretraživanje izglednih mesta na prelazu dubine u plićak duž zapadne obale, računajući na to da bi štuka mogla da se muva u blizini mesta na kojima se doskora mrestila, a koja je po pouzdanim informacijama koje smo imali već iz istog razloga počela da zauzima krupna babuška.
USLOVI ZA RIBOLOV NA Vlasinskom jezeru ovog proleća dijametralno su suprotni onima od pre godinu dana. Tada je vodostaj bio tek oko pola metra iznad minimalnog, a sada je pola metra manji od maksimalnog, tj. čak četiri metra viši, ali mnogo normalniji nego početkom sezone 2022, pa smo se nadali da će neke akcije ipak biti.
Imajući u vidu da je voda još vrlo hladna i da u plićacima nismo videli nikakvu sitnu ribu već samo velike babuške koje su se »lupale« u travi i granju na dubini manjoj od 30 cm, nekako smo pretpostavljali da ni štuka nije na tim najplićim pozicijama, pa smo je isprva uporno tražili malo dalje od obale i nešto dublje.
Nismo se demoralisali ni nakon što smo u prva tri sata, tj. do posle podneva, imali samo jedan udarčić sitne ribe, koja je na 15 cm dugom šedu ostavila jedva vidljiv trag zuba, po čemu smo zaključili da je reč o štuki iz prošlogodišnjeg mresta. Menjali smo često mesta, vrste varalica, dubinu vođenja i prezentacije, nadajući se da će naša upornost pre ili kasnije biti nagrađena nekim ulovom po obrascu koji smo očekivali, ali smo u jednom trenutku dogovorno odlučili da probamo da suprotno logici potražimo štuku u vodi plićoj od metra, tj. u zoni koju smo isprva svesno preskočili, iako smo od jednog odličnog ribolovca koji je na jezeru bio sedam dana pre nas dobili informaciju da je jedino baš na takvim pozicijama uopšte video štuke tokom dva dana intenzivnog ribolova.
DO TADA SMO IZMENJALI VARALICE raznih tipova – veće i srednje velike voblere (od 10 do 17 cm), šedove i šed-tvistere duge od 15 do 22 cm (montirane i na velike džig udice sa olovnim glavama od 7,5 do 15 g i na sisteme sa dve trokrake i izmenljivim otežanjem), više modela kašika, četerbejtove, leptire, jednodelne i višedelne svimbejte od tvrdog materijala, pa čak i par džerkova. Kako ništa od toga nije dalo rezultat, i dalje smo obojica isprobavali sve što nam je padalo na pamet, ali je brzo postalo jasno da je vodena vegetacija već uveliko počela da izbija i da uprkos vrlo visokoj i hladnoj vodi na plićim pozicijama (ne dubljim od 1,5 m) doseže skoro do pedesetak centimetara ispod površine, te da je varalice bez zaštićenih (»antitravnih«, eng. »weedless«) udica svaki čas kupe. Naravno, to pecanje se vrlo brzo pretvori u mučenje i natera većinu ribolovaca da pređu na neki veštački mamac sa sakrivenom udicom, koji neće baš svaki put pokupiti neku »salatu« već će često stizati do čamca bez nje, produžavajući nam »lovno vreme« i tako dajući veće šanse da isprovociramo neku za jelo makar poluzainteresovanu štuku.
ZA PLITKU VODU I SLABO AKTIVNU ribu jedan od mojih aduta je šed svimbejt tipa YUM Money Minnow, i to u veličini od 15 cm (koja se iz nekog razloga već par godina ne proizvodi i praktično ju je nemoguće naći u prodaji). Namontiran na VMC 7346 udicu vorm tipa i veličine 11/0, sa izrazito širokim lukom, nalivenim olovnim otežanjem od 7 g i spiralno uvijenom žicom koja se uvrće u glavu, ovaj šed i pri sasvim sporom vođenju ide plitko, a pritom ne radi samo repom već se i ceo »tetura« s jednog boka na drugi. Uz to mu je telo ne samo visoko nego i prilično debelo, tako da ga štuka i sa veće daljine može videti, bilo da je ispod njega ili u liniji s njim.
Kako sam na tu varalicu (koja se može montirati i na velike džig udice i na sisteme sa jednom ili dve spolja postavljene trokrake, bez dodatnog otežanja ili sa malim utegom) imao uspeha na raznim vodama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 584-)