Hoće li i nakon predstojećeg znatnog poskupljenja ribolovnica u Srbiji sve u vezi s ribolovom i zaštitom ribolovnih voda ostati kao što je i bilo ili će to biti dodatni ekser zakucan u mrtvački sanduk nekada masovne aktivnosti, kojom se iz godine u godinu bavi sve manje ljudi?
Taman kada su cinici počeli da se pitaju da li je ribolov u Srbiji i dalje u nadležnosti Ministarstva zaštite životne sredine, budući da u javnosti o tome dugo nije bilo ni najmanjih naznaka, indirektnu potvrdu da se situacija nije promenila dobili smo kada je objavljen novi Pravilnik o vrednosti dnevne, višednevne i godišnje dozvole za rekreativni ribolov, podzakonski akt koji se po Zakonu o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda donosi svake kalendarske godine za narednu. Kako smo u prošlom broju objavili (uz informaciju o cenama svih dozvola), ribolovnice će 2024. godine koštati za oko 30% više nego do sada, pa će seniorska godišnja dozvola poskupeti sa 7.000 dinara na 9.000, a dozvola za muškarce starije od 65 godina, žene i lica sa telesnim oštećenjem od 60 do 80% sa 3.500 dinara na 4.500, dok će za lica sa telesnim oštećenjem od 80% i više, lica sa potpunim gubitkom radne sposobnosti, vojne invalide i civilne invalide rata sa telesnim oštećenjem od 60% i više i lica mlađa od 18 godina dozvola sada koštati 800 dinara. Dnevna dozvola za sve kategorije ribolovaca sa dosadašnjih 1.000 dinara poskupela je na 1.300, a višednevna sa 2.000 na 2.600.
Kao i uvek kada je u prošlosti do poskupljenja dozvola dolazilo, tzv. ribolovačka javnost veoma brzo je reagovala, pre svega brojnim žučnim komentarima na društvenim mrežama, u kojima je uvećanje cena ocenjeno kao neprimereno i preveliko, uprkos svesti o nesporno naraslim troškovima svakog poslovanja u Srbiji, pa i upravljanja ribarskim i zaštićenim područjima. Ali među komentatorima su, čini mi se, brojniji nego ikada bili oni koji su izričiti u oceni da je dara ovim definitivno prevršila meru i da sledeće godine neće kupiti ribolovačku dozvolu. A da je ogorčenje znatno naraslo pokazuje ponajpre to što su se osim onih koji već godinama pecaju bez dozvole izgovarajući se svim i svačim (a pre svega javašlukom na ribolovnim vodama na koje idu) sada javili i mnogi pojedinci koji naglašavaju da po prvi put posle niza godina ili decenija neće izvaditi ribolovnicu, pri čemu je većina takvih dodala da zbog toga neće ni pecati (što ukazuje da to nisu nikakvi »vaćaroši« koji traže izgovor za neplaćanje dozvole, već istinski gnevni pošteni građani).
Interesantno je da su skoro svi koji su dodatno obrazlagali takvu odluku imali veoma slično viđenje, koje većinski dele i oni koji će nastaviti da kupuju dozvole – da su i dosadašnje cene bile previsoke u odnosu na to kako je većina voda čuvana i da je vrlo izvesno da na takvim vodama stanje neće biti ništa bolje ni nakon ovog poskupljenja, niti bi išta bolje bilo i da su cene otišle znatno više. I to nije teško shvatljivo, jer ako veliki broj ribolovaca u Srbiji godišnje sretne ribočuvare najviše dva-tri puta, a mnogi nijednom (ima i onih koji tvrde da nisu kontrolisani godinama iako često pecaju na istim vodama), s pravom mogu da kažu da im nije jasno zašto plaćaju ma koju sumu.
Kada se takve reakcije ribolovaca imaju u vidu, uz puno uvažavanje činjenice da ne mora značiti da je većinsko mišljenje isto ili slično mišljenju onih koji su »najglasniji« (tj. onih koji su o ovom pitanju javno iskazali svoj stav), biće zanimljivo videti koliko će se dozvola za ribolov prodati u Srbiji naredne godine. Naravno, nikada nećemo saznati koliko će na tu (eventualnu) promenu uticati uvećana cena a koliko razni drugi faktori, ali nema spora oko toga da poskupljenje koje zanemarljivo mali broj potencijalnih kupaca smatra opravdanim ne može delovati podsticajno na prodaju.
A razloga za zabrinutost zbog manjeg broja ljudi koji će dogodine vaditi dozvole i pecati imaju ili bi trebalo da imaju mnogi – i oni korisnici koji dobro rade i isključivo od prihoda od prodatih dozvola finansiraju svoj rad (dakle koji nisu javna preduzeća ili ustanove), i trgovci i proizvođači pribora i svi drugi čiji posao u nekoj meri zavisi od toga koliko ljudi redovno peca, a na kraju i oni koji vode računa o državnom budžetu i finansijama, jer se od svega što se kupi odnosno potroši za pecanje ili zarad odlaska u ribolov ubira bar porez na dodatu vrednost. Nažalost, bojim se da se skoro niko od pomenutih neće oglasiti, jer se to ni u prošlosti u ovakvoj situaciji nikada nije desilo (a da jeste, možda bismo sada imali malo više ribe a malo manje razloga za negodovanje zbog novih cena dozvola i skoro svega ostalog što se tiče stanja na našim ribolovnim vodama.
Na kraju, ne mogu da ne primetim da je ovdašnjem prosečnom ribolovcu, uprkos staroj političarskoj priči o tome da bi trebalo da budemo srećni što imamo tzv. jedinstvenu dozvolu za sve vode koje su u sklopu ribarskih područja, i bez ovog predstojećeg poskupljenja već skoro deceniju i po, otkako navodno imamo jedinstvenu dozvolu, finansijski nedostupno vađenje svih godišnjih dozvola koje su zapravo potrebne za pecanje na celoj teritoriji Srbije. Istina, praktično je nemoguće utvrditi koliko bi to koštalo, jer bi osim »jedinstvene« godišnje dozvole, koja staje od 7.000 do 800 dinara (za različite kategorije), za pravo na pecanje svuda u Srbiji trebalo izvaditi još i: a) dozvole za nepoznati broj zaštićenih područja u kojima pecanje za sve kategorije ribolovaca košta 4.000 dinara; b) dozvole za ostala zaštićena područja (od kojih je cena u nekima manja od 4.000 a u nekima veća) – koje ukupno staju 108.500 din. Sve u svemu, cena (nepostojeće) jedinstvene dozvole sa 800 do 9.000 dinara zapravo narasta na znatno više od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
No kada već ribolovnice za celu Srbiju zapravo nema, s obzirom na sve, a pre svega na činjenicu da se važeći sistem dodele voda i njihovog čuvanje pokazuje i kao skup za krajnje korisnike i kao nedovoljno efikasan, mislim da je zaista krajnje vreme da se pokrene inicijativa za (ponovno) uvođenje (i) neke vrste korisničkih dozvola. One bi mnogima bile sasvim dovoljne iako bi pokrivale manja područja od tzv. jedinstvene dozvole, ali bi bile cenom pristupačnije i uz to bi omogućavale ribolovcima da svoj novac usmeravaju na čuvanje onih voda na kojima i pecaju, što mnogi od nas smatraju preko potrebnim, racionalnim i pravednim, a što bi stimulisalo korisnike da vode više računa o poverenim im prirodnim dobrima.