Kad babuška krene

De­ša­va se ne­ka­da da i u lo­vu jat­nih ri­ba na me­stu na kom ih ne­sum­nji­vo ima do­sta ne­ki ina­če do­ka­za­no efi­ka­san pri­stup za­ka­že. Sre­ćom, za one ko­ji su sprem­ni da se ma­lo po­tru­de i is­pro­ba­ju ne­što dru­ga­či­je, če­sto se i pe­ca­nje ko­je lo­še poč­ne za­vr­ši veo­ma uspe­šno

Ovo­ga le­ta sam sa si­nom pe­cao kad god je bi­lo mo­gu­će. Ka­ko sam se uve­rio da se nje­mu ri­bo­lov iz­u­zet­no svi­deo, vi­še ne­mam di­le­mu da li da ga vo­dim sa so­bom. Ali od po­čet­ka škol­ske go­di­ne, pri­li­ka za tu za­jed­nič­ku ak­tiv­nost zbog nje­go­vih oba­ve­za ima­mo sve ma­nje, a me­ni ni­je la­ko da mu ob­ja­snim da će­mo do dalj­njeg znat­no re­đe mo­ći da iz­la­zi­mo na vo­du.

Ipak, to­kom ne­de­lje ka­da je išao po pod­ne u ško­lu, to­li­ko je na­va­lji­vao da ni­sam mo­gao da ga od­bi­jem, bez ob­zi­ra na to što sam i sam imao mno­go oba­ve­za. Re­kao sam mu da će­mo ići na pe­ca­nje, ali da mo­ra uve­če, po po­vrat­ku iz ško­le, da ura­di do­ma­će za­dat­ke za su­tra. Na to je pri­stao i za­i­sta je od­mah na­kon ve­če­re seo za sto ka­ko bi is­pu­nio svoj deo do­go­vo­ra. U 4,30 uju­tru je la­ga­no ustao, te smo spa­ko­va­li sve što nam je tre­ba­lo i upu­ti­li se u Ču­ka­rič­ki ru­ka­vac na Sa­vi u Be­o­gra­du, pre­ko­pu­ta do­njeg špi­ca Ade Ci­gan­li­je, tač­ni­je pod ta­ko­zva­ni No­vi most.

PO­ŠTO SMO NE­ŠTO PRE TO­GA NA ISTOM me­stu lo­še pro­šli pe­ca­ju­ći sa­mo na plo­vak, po­neo sam ovog pu­ta i dva fi­der šta­pa, za sva­ki slu­čaj. Na de­lu oba­le za ko­ji smo se od­lu­či­li ni­je, ka­da smo sti­gli, bi­lo ni­ko­ga, pa smo oda­bra­li iz­gled­nu po­zi­ci­ju i sme­sti­li se na nju. Si­nu sam dao una­pred na­mon­ti­ra­ni meč štap, da bi pe­cao na plo­vak, a ja sam se od­mah po­sve­tio fi­de­ri­sa­nju, oče­ku­ju­ći ne­ku ba­bu­šku, jer je ni­vo vo­de po­ras­tao za osam­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra u od­no­su na pret­hod­ni put.

Me­đu­tim, obo­ji­ci su pr­vo po­če­li da se ja­vlja­ju do­sad­ni cver­gla­ni, na­kon če­ga je sve sta­lo. Na­stu­pio je pe­riod pra­vog mr­tvi­la, bez ika­kve ak­tiv­no­sti ma ko­je vr­ste ri­ba.

VUK, KO­JI JE PO­NEO knji­ge i sve­ske, ko­ri­stio je to vre­me dok je nje­gov plo­vak mi­ro­vao da još ne­što pro­či­ta i na­u­či iz pred­me­ta ko­je je imao tog da­na u ško­li, a ja sam me­njao mam­ce, du­ži­nu pred­ve­za, udi­ce i sve osta­lo što se ra­di pri fi­de­ri­sa­nju u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma, s tim što sam oba šta­pa sve vre­me za­ba­ci­vao u iste tač­ke, na da­lji­ni od 35 m, ka­ko ne bih raz­vla­čio ri­bu na vi­še hra­ni­li­šta i na ve­ću po­vr­ši­nu.

Tek oko 7,30 je ovo po­du­gač­ko mr­tvi­lo pre­ki­nu­to, i to ta­ko što sam na snop cr­va isto­vre­me­no do­bio ba­bu­ške na oba šta­pa. Na­kon to­ga je usle­di­la no­va, prem­da kra­ća pa­u­za, pa opet uda­rac ba­bu­ške na je­dan od fi­de­ra, i sve ta­ko re­dom. 

NO KA­KO SE NA PLO­VAK ZA TO vre­me ni­je ni­šta de­ša­va­lo jer se ri­ba po svoj pri­li­ci iz ne­kog raz­lo­ga po­me­ri­la da­lje od oba­le (iako bi zbog po­ra­sta bi­lo lo­gič­no da je pri­šla), mo­rao sam i Vu­ku da na­mon­ti­ram fi­der si­stem iden­ti­čan mom (sa 30-40 cm du­gim pred­ve­zom od naj­lo­na de­blji­ne 0,16 mm i udi­com ve­li­či­ne 12, na ko­ju smo ka­či­li po 4-5 be­lih me­snih cr­vi­ća). Ta­ko smo obo­ji­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 594-)