Hoće li korisnici ribolovnih voda imati više novca za čuvanje prirodnih resursa koji su im povereni na upravljanje i hoće li ribolovci dobiti nešto više nego do sada kada plate tridesetak posto skuplju dozvolu, te šta da rade oni koji misle da ribolovnice ne treba kupovati
Ispočetka vrlo burne i masovne polemike o poskupljenju dozvola za rekreativni ribolov u Srbiji za sledeću godinu očekivano brzo su se stišale. U suštini, došlo se do toga da će neki ljudi i dalje pecati i kupiti dozvolu, a neki će od pecanja odustati. Biće, naravno, i onih koji »galame« na društvenim mrežama kako će pecati, ali u inat svima neće kupiti dozvolu, makar bacili ribočuvara u vodu, jer su oni jaki, strašni i nepokolebljivi, a ribočuvari su lopovi!
Kao profesionalni ribočuvar i neko ko vrlo bitnim smatra same dozvole (tj. njihovo posedovanje), ali isto tako i njihovu cenu, način i uslove distribucije, pokušaću da, koliko se to može, sumiram u ovom kratkom tekstu svoje stavove o svim tim pitanjima.
PRE SVEGA, NISAM BIO ZAGOVORNIK POSKUPLJENJA, iako je ono bilo neminovno, zbog opšteg povećanja svih cena, realne inflacije i time izazvanih stvarno uvećanih troškova čuvanja voda. I za korisnike (upravljače ribarskih područja) i za ribočuvare, kao ljude najneposrednije angažovane na tom poslu, poskupljenje od oko 25% je malo u odnosu na rast svih drugih neizbežnih izdataka. Ribočuvarima neće za toliko biti povećane plate, niti će imati za 25% više novca za opremu i gorivo. Baš naprotiv. Gorivo je poskupelo mnogo više, kao i sva neophodna oprema, razne usluge i sve ostalo što plaćamo. Naravno, na sve to idu i porezi i takse proporcionalni tim poskupljenjima.
DOZVOLA ZA REKREATIVNI RIBOLOV u Srbiji opterećena je sledećim nametima: porez na dodatu vrednost - 20%, taksa državi - 10% (za dozvolu za privredni ribolov taksa iznosi 15%), provizija distributeru - do 5%. Na to treba dodati i cenu izrade dozvola, a valja imati u vidu i to da ako se na kraju godine ostvari neka dobit firma-upravljač na nju plaća dodatni porez od 15%. Pritom je prodaja ribolovnica jedini izvor prihoda korisnika koji nisu na državnim jaslama (jer ceo iznos kazni za prekršaje ide državi, što mnogi ribolovci ne znaju, već pogrešno misle da su čuvari stimulisani da rade time što novac od kazni pripada firmi u kojoj rade). Dakle, kada računamo samo gore pobrojane neizbežne troškove, na 7.000 dinara tih 35% je 2.450 dinara, pa od jedne seniorske dozvole ostaje 4.550 din. Na novu cenu dozvole, od 9.000 dinara, osnovni nameti su 3.150 din i ostaje 5.850, tj. 1.300 dinara više nego po staroj ceni. Od dozvola za povlašćene kategorije, koje su duplo jeftinije, dakako duplo manje i ostaje, dakle 650 dinara.
Na to, naravno, moraju biti dodati troškovi plata radnika u administraciji firme korisnika i ribočuvara (kao neposrednih izvršilaca posla zaštite ribljeg fonda), te izdaci za zakonom propisani (dakle obavezni) monitoring ribarskog područja, izradu desetogodišnjeg plana upravljanja i njegove eventualne izmene, poribljavanja (koja korisnik kod kog radim redovno vrši), sanaciju i amortizaciju sredstava, troškove goriva za službena vozila (automobile i čamce kojima se teren obilazi), što su najkrupnije stavke opterećenja svih korisnika. Neke od tih cifara su toliko velike da se od njihovog pominjanja prosto smrzneš!
ČITAJUĆI PRVE REAKCIJE RIBOLOVACA NA informacije o poskupljenju dozvola i površno analizirajući na drùštvenim mrežama profile onih koji su se prvi javili, stekao sam utisak da se u tome ističu oni koji ni inače ne kupuju dozvole. Takvi prave najveću buku i pometnju, navodeći mnogo razloga zbog kojih je po njihovom shvatanju besmisleno kupovati dozvolu i kategorični su u stavu da to neće ni činiti.
Ali treba imati u vidu da su sve to kandidati za prekršajne prijave, baš kao i svi oni koji takve budu poslušali, tj. probali da pecaju a da dozvolu nemaju i odbijaju da je izvade kad ih čuvar zatekne na vodi (što je, uzgred budi rečeno, moguće kod korisnika kod kog radim, ali kod mnogih nije, već se sva lica zatečena kako pecaju bez ranije izvađene validne dozvole smatraju prekršiocima propisa).
A SA VEĆOM CENOM DOZVOLA za ribolov uporedo ide i poskupljenje advokatskih i sudskih tarifa. One koji se budu inatili, te revolt zbog poskupljenja ribolovnice iskazivali pecanjem bez iste, samo pokretanje prekršajnog postupka koštaće 31.500 dinara, bez neizbežnih sudskih troškova i kazne po prekršaju od 5.000 din. (kazna je u rasponu od 5.000 do 150.000). Možda će neko računati na bolećivost sudija, koje su često najbolji branioci prekršilaca. Ali šta ako sudija nije od te sorte, pa svaki zaseban prekršaj tarifira sa po 10.000 dinara? Da li se isplati celu godinu raditi da bi se platila kazna ili zbog toga morati uzeti kredit?
ZATO KRAJNJE ISKRENO I dobronamerno onima kojima je dozvola za 2024. godinu skupa savetujem da jednostavno odlože pribor i sačekaju neke bolje dane. Nema potrebe za rizikom od kazne niti za sukobima između ribolovaca i ribočuvara. Ribolov je za ribolovce hobi, a za ribočuvare posao. A oni ribolovci koji smatraju da je ribolov njima zanimanje a ne hobi (jer lepo prihoduju prodajući ulovljenu ribu) neka pročitaju član 50 Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda. (-Autor je šef ribočuvarske službe Ribolovačkog saveza Vojvodine-)