Pazi, snima se!

Nad­zor­ne ka­me­re sve če­šće se, osim u ur­ba­nim sre­di­na­ma, po­sta­vlja­ju i u pri­ro­di, iz ra­znih raz­lo­ga, či­me se zna­tno po­ve­ća­va­ju šan­se da oni ko­ji ba­ca­ju ra­zni ot­pad na me­sta ko­ja za to ni­su pred­vi­đe­na bu­du sni­mlje­ni i ka­sni­je na osno­vu to­ga pro­ce­su­i­ra­ni. Da li će to do­pri­ne­ti da na­še ri­bo­lov­ne vo­de i nji­ho­vo pri­o­ba­lje pre­sta­nu da li­če na de­po­ni­je?

Na­ža­lost, ne­ću na­pi­sa­ti ne­što no­vo ako ko­men­tar poč­nem kon­sta­ta­ci­jom da je u Evro­pi te­ško na­ći ze­mlju ko­ja je is­pred Sr­bi­je po ko­li­či­ni sva­ko­vr­snog ot­pa­da ba­če­nog mi­mo za to pred­vi­đe­nih me­sta. To va­ži ne sa­mo za zo­ne na­se­lja. Prak­tič­no ce­la pri­ro­da ko­ja nas okru­žu­je pre­tvo­re­na je u di­vlju de­po­ni­ju bez gra­ni­ca, do­brim de­lom i sto­ga što se ve­li­ke ko­li­či­ne sme­ća na­mer­no i or­ga­ni­zo­va­no ba­ca­ju na oba­le re­ka i na nji­ma na­pra­vlje­nih aku­mu­la­ci­o­nih je­ze­ra ka­ko bi pr­vi ve­li­ki vo­do­staj to po­neo ne­gde da­lje, dru­gom na mu­ku (i even­tu­al­no ukla­nja­nje), osta­vlja­ju­ći na me­stu »pri­mar­nog is­tre­sa­nja« slo­bo­dan pro­stor za no­ve ko­li­či­ne. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, u une­re­đi­va­nju pri­ro­de uče­stvu­ju i ri­bo­lov­ci, što se ne­dvo­smi­sle­no da za­klju­či­ti iz ana­li­ze ot­pa­da ko­ji mo­že­mo na­ći u bli­zi­ni re­ka, ka­na­la, je­ze­ra i ba­ra, kao i iz či­nje­ni­ce da mno­go to­ga osta­je na me­sti­ma na ko­ja lju­di na­men­ski do­la­ze is­klju­či­vo za­to da bi pe­ca­li. Pa­žlji­vi či­ta­lac mo­žda je pri­me­tio da pret­hod­na re­če­ni­ca ni­je na­pi­sa­na u pr­vom li­cu mno­ži­ne, ko­je ina­če u ovim tek­sto­vi­ma če­sto ko­ri­stim; ovog pu­ta sam to sve­sno iz­be­gao, jer ne­sum­nji­vo znam da ne osta­vlja­ju sme­će za so­bom svi oni ko­ji pe­ca­ju, pa ne ni bi­lo ko­rekt­no sve ih tr­pa­ti u isti koš.

Ka­da se te­ma ba­ha­tog od­no­sa pre­ma pri­ro­di po­kre­ne, po pra­vi­lu ne­ko po­teg­ne ar­gu­ment ni­skog ni­voa sve­sti, a ba­ha­to i u osno­vi pri­mi­tiv­no po­na­ša­nje pri­pi­še pri­mi­tiv­nom men­ta­li­te­tu, na­vod­no ka­rak­te­ri­stič­nom za sta­nov­ni­ke ovog pro­sto­ra, dok dru­gi kon­sta­tu­ju ka­ko je pro­blem pre sve­ga u ne­do­stat­ku pro­pi­sa, tj. si­ste­ma efi­ka­snog evi­den­ti­ra­nja nji­ho­vog kr­še­nja u ovoj obla­sti i oštri­je ka­zne­ne po­li­ti­ke. Pri­zna­jem da sam ja je­dan od tih dru­gih, iz­me­đu osta­log i za­to što mi is­ku­stvo go­vo­ri da sve te na­vod­no men­ta­li­tet­ske ka­rak­te­ri­sti­ke i ni­zak ni­vo sve­sti br­zo pre­sta­nu da kra­se gra­đa­ne Sr­bi­je ka­da se na­đu u ne­koj sre­di­ni u ko­joj se dra­stič­no ka­žnja­va kr­še­nje ma ko­jih pro­pi­sa, pa i onih ko­ji­ma je re­gu­li­sa­no od­la­ga­nje sme­ća; s dru­ge stra­ne, lo­še na­vi­ke se očas po­sla ob­no­ve, a vre­me­nom ih usvo­ji i bar deo onih ko­ji im ra­ni­je ni­su bi­li pod­lo­žni, sa­mo li se na­đu ne­gde gde se ta­kvo po­na­ša­nje sma­tra nor­mal­nim, tj. gde za nje­ga ne po­sto­je sank­ci­je.

Na­rav­no, ne­ma spo­ra da je te­ško za­ve­sti red na ma kom po­lju, pa i na ovom, kre­ću­ći od naj­sit­ni­jih pre­kr­ša­ja i pre­kr­ši­la­ca dok isto­vre­me­no znat­no ve­ći i te­ži pro­la­ze ne­ka­žnje­no, tj. da ta­kva prak­sa sko­ro re­dov­no vo­di dru­štve­nom kon­flik­tu iz­me­đu su­prot­sta­vlje­nih gru­pa. Pi­šem ovo jer sam kao i bez sum­nje ogrom­na ve­ći­na vas ko­ji ovo či­ta­te ap­so­lut­no sve­stan či­nje­ni­ce da pro­blem pla­stič­nih fla­ša, ke­sa i kon­zer­vi ni­je ve­ći od pro­ble­ma za­ga­đe­nja va­zdu­ha, vo­de i tla ra­znim he­mi­ka­li­ja­ma i pr­lja­vim teh­no­lo­gi­ja­ma ko­je prak­tič­no ne­mi­nov­no do­no­si na­sto­ja­nje jed­ne ma­le i re­la­tiv­no si­ro­ma­šne ze­mlje da raz­vi­je in­du­stri­ju i pri­vu­če in­ve­sti­to­re. No isto ta­ko mi se či­ni sa­svim ja­snim da dru­štva u ko­ji­ma se re­ša­va­nje »ma­njih« pro­ble­ma od­la­že (tj. »gu­ra pod te­pih«) dok se na­vod­no naj­pre ne re­še oni naj­ve­ći i naj­bit­ni­ji ima­ju mno­go re­al­ni­je iz­gle­de da go­di­na­ma pa i de­ce­ni­ja­ma ži­ve sa sve vi­še pro­ble­ma ra­znih ve­li­či­na ume­sto da ih se jed­nog po jed­nog oslo­ba­đa­ju.

Ali, ako nam u stva­ra­nju či­ste ži­vot­ne sre­di­ne (ili ba­rem či­sti­je od ove ka­kvu ima­mo) na ru­ku ne ide to što tzv. do­no­si­o­ci od­lu­ka po svoj pri­li­ci raz­mi­šlja­ju na kra­tak rok, valj­da se ru­ko­vo­de­ći lo­gi­kom da ni­je va­žno šta će bi­ti za par de­ce­ni­ja, ka­da sva­ka­ko vi­še ne­će bi­ti na vla­sti (pri če­mu ve­ći­na njih već sa­da zna da im po­tom­ci ne­će ži­ve­ti ov­de), pa sla­bo šta ra­de da uči­ne Sr­bi­ju či­sti­jom, a ni ve­ći­na gra­đa­na, na­ža­lost, ni­je na­ro­či­to za­in­te­re­so­va­na da na dru­gi na­čin re­a­gu­je osim zgra­ža­njem, či­ni se da bi mo­gli da nam po­mog­nu rast po­pu­lar­no­sti elek­tron­skih nad­zor­nih ure­đa­ja i iz to­ga pro­is­te­kli pad nji­ho­vih ce­na. Na­i­me, svu­da oko nas, pa i u pri­ro­di, sve je vi­še ra­znih ka­me­ra i dru­gih na­pra­va ko­je se po­sta­vlja­ju iz sva­ko­ja­kih raz­lo­ga i mo­gu se na raz­ne na­či­ne ko­ri­sti­ti. Ta­ko će, pri­me­ra ra­di, snim­ci sa ka­me­re mon­ti­ra­ne u pla­ni­ni ne­da­le­ko od Va­lje­va ra­di pra­će­nja kre­ta­nja di­vlja­či vr­lo ve­ro­vat­no po­mo­ći da se utvr­di ko­me su iz ka­mi­o­na kraj pu­ta »is­pa­li« šut i ra­zno dru­go sme­će ko­je vi­di­te na sli­ci uz ovaj tekst. A ako se is­po­sta­vi da is­pa­da­nje ni­je bi­lo slu­čaj­no, vo­zač i vla­snik tog vo­zi­la mo­gli bi se na­ći i pred su­di­jom za pre­kr­ša­je i pla­ti­ti po­ve­li­ku ka­znu za svo­ju ba­ha­tost. Isto ta­ko mo­gu se kon­tro­li­sa­ti i ri­bo­kra­đa i raz­ne dru­ge ne­le­gal­ne ak­tiv­no­sti – ko­li­ko sam sa­znao, ne­ki ko­ri­sni­ci lo­vi­šta uve­li­ko ko­ri­ste nad­zor­ne ure­đa­je po­de­še­ne ta­ko da re­gi­stru­ju ne sa­mo puc­nje iz va­tre­nog oruž­ja već i raz­ne dru­ge zvu­ke (mo­tor­ne te­ste­re, pri­me­ra ra­di) ko­ji mo­gu uka­za­ti na raz­li­či­te ob­li­ke ne­le­gal­nog po­na­ša­nja ko­je tre­ba spre­či­ti, pri­ja­vi­ti i sank­ci­o­ni­sa­ti.

Pa iako mo­ram da pri­znam da ne do­ži­vlja­vam baš kao ide­a­lan svet u kom prak­tič­no ni­ko vi­še ne mo­že bi­ti si­gu­ran da ga ne­ko 24 sa­ta dnev­no ne slu­ša i ne gle­da, s dru­ge stra­ne ose­ćam iz­ve­sno za­do­volj­stvo zbog to­ga što će lju­di sklo­ni uni­šta­va­nju pri­ro­de po svoj pri­li­ci sve vi­še mo­ra­ti da ra­ču­na­ju na to da će za svo­je ne­le­gal­ne po­stup­ke ubu­du­će mo­ći da sno­se po­sle­di­ce i on­da ka­da za to što ura­de ne bu­de di­rekt­nih sve­do­ka na li­cu me­sta, po­što i bez to­ga mo­že bi­ti neo­bo­ri­vih do­ka­za o po­či­nje­nom (ne)de­lu.

To je, na­rav­no, sa­mo pr­vi ko­rak u to­li­ko sa­nja­noj si­stem­skoj pro­me­ni od­no­sa pre­ma ži­vot­noj sre­di­ni, jer kao što na sko­ro sva­kom ko­ra­ku mo­že­mo vi­de­ti, sa­mi do­ka­zi da je ne­ko ne­što pro­tiv­za­ko­ni­to ura­dio ni­su, na­ža­lost, na­ro­či­to čvr­sta ga­ran­ci­ja da će za to pla­ti­ti ce­nu. A i u ovoj ze­mlji, kao i u valj­da sva­koj dru­goj, sta­nje u ko­me se pro­pi­si po­štu­ju ne stva­ra se ta­ko što se u one ko­ji ih kr­še tu i ta­mo upre pr­stom, već ta­ko što im se do­sled­no iz­ri­ču pri­me­re­ne ka­zne. Što ni­ka­kva teh­no­lo­gi­ja ne­će ra­di­ti ume­sto nas. Bar za­sad.