Stara ribolovačka izreka: »Sitan sneg, krupan smuđ« dobila je ko zna koju po redu potvrdu kada je početkom decembra na Dunavu nedaleko od Bezdana uhvaćen jedan od najvećih smuđeva upecanih na našim vodama u poslednjih tridesetak godina
U sredu 6. decembra osvanulo je tmurno jesenje jutro, koje je mirisalo na kalendarski sve bližu zimu. Tek što sam završio jutarnje porodične obaveze saznajem da će me kolega odmeniti i završti posao za koji sam planirao da izdvojim prepodne, pa uzimam mobilni telefon i proveravam meteorološku prognozu za naredne sate. Ona najavljuje oblačno vreme i moguću susnežicu, uz vazdušni pritisak u normali. Sve su svemu – idealno za pecanje smuđa, pa se brzo spremam i krećem na Dunav.
NA POLA PUTA DO VODE POČINJE da pada ledena kiša, na koju maltene i ne obraćam pažnju jer sam zaokupljen razmišljanjem o tome na koju poziciju da odem po trenutnom vodostaju. A dok sam stigao do čamca, ledena kiša je prešla u slabu susnežicu, po kojoj sam startovao staru Jamahu i polako krenuo ka mestu za koje sam se opredelio. Sneg nošen jakim vetrom mi grebe lice, pa se uvijam dok vozim ne bih li koliko-toliko zaštitio obraze. Uprkos tim teškim vremenskim uslovima, srećan sam što sam konačno na Dunavu, posle duže pauze.
KAO I OBIČNO PECANJE ZAPOČINJEM vertikalnim džigovanjem kako bih eventualno pronašao aktivne smuđeve ili somove, ali to ovog puta ne urađa plodom. Zato posle pola sata bez udarca menjam strategiju i sidrim se, te se potom dajem na pretraživanje dna domaćim šedom Laki Luckyns, koji mi je u poslednje vreme postao jedan od omiljenih. Nakon pet-šest zabačaja, međutim, odlučujem da i njega zamenim. Otvaram kutiju sa varalicama i pogled mi pada na šed Mustad Mezashi Z-tail Minnow. Brzo ga montiram na džig udicu sa olovnom glavom od 18 g i zabacujem daleko, pod drvo koje je dabar oborio.
DOK ČEKAM DA VARALICA DODIRNE dno, razmišljam da li je težina džig glave odgovarajuća ili bi možda bilo bolje da je gram ili dva veća, ali to moje razmišljanje prekida dobar udarac. Posle silovite kontre ostajem pomalo zatečen, jer se uto štap samo jako savio, kao kada varalica ostane zaglavljena u nekom kamenu ili panju. »Otkud ovde panj?!«, na trenutak se zato pitam, ali nisam stigao ni da završim misao kada se začuo dril na mašinici! Pokušao sam odmah da namotam par krugova strune, ali uzalud, jer se dril ponovo oglasio.
Panično zavlačim ruku u torbu ne bih li napipao Go Pro kameru, što mi relativno lako uspeva, kao i stavljanje iste na glavu jednom rukom, pa je istog časa palim, ali se ona spontano gasi posle samo dvadesetak sekundi, dok se ja borim sa pretpostavljenim lepim somom, koji, čini mi se, pokušava da se oslobodi udarajući repom po struni. Dok i dalje razmišljam kako da zabeležim ovaj nesvakidašnji okršaj, riba mi beži pod čamac i kreće se ka potopljenom drvetu. Polako stežem rukom špulnu i vučem ribu na čistinu, potpuno siguran u svoj FG čvor... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 600/601-)