Plivajuća kuglica kraj krša

Uobi­ča­je­ni od­go­vor ko­ji is­ku­sne reč­ne ša­ran­dži­je da­ju na pi­ta­nje da li se nji­ho­va omi­lje­na ri­ba mo­že lo­vi­ti na boj­li­je i dru­ge mo­der­ne mam­ce gla­si da je to be­smi­sle­no i pro­ba­ti jer ša­ran i ne po­mi­šlja da pro­ba bi­lo ka­kvu hra­nu na ko­ju ni­je na­vik­nut. Ipak, ne­ka­da se de­si da i naj­tvro­do­kor­ni­ji za­go­vor­nik pe­ca­nja na ku­ku­ruz is­ko­či iz tog ša­blo­na i do­đe do pot­pu­no neo­če­ki­va­nih uvi­da

Is­traj­nost je jed­na od mno­gih ljud­skih oso­bi­na za ko­ju se mo­že re­ći da ima sve­tlu i tam­nu stra­nu. Uko­li­ko do­pri­no­si oču­va­nju lič­nog iden­ti­te­ta i in­te­gri­te­ta, ne­spor­no je po­želj­na. Ali, s dru­ge stra­ne, uko­li­ko pre­la­zi u tvr­do­gla­vost i ogra­ni­ča­va nas u na­la­že­nju bo­lje ver­zi­je se­be, spre­ča­va­ju­ći nas da nad­ma­ši­mo jed­nom po­stig­nu­ti ni­vo na bi­lo kom po­lju, on­da pre­sta­je da bu­de  po­želj­na i ko­ri­sna. Lič­na sna­ga ogle­da se baš u na­šoj spo­sob­no­sti da pri­zna­mo da smo ne­gde gre­ši­li, u pri­hva­ta­nju su­ge­sti­ja is­ku­sni­jih i uspe­šni­jih, te u pri­me­ni to­ga u ci­lju po­bolj­ša­nja se­be i svo­jih mo­guć­no­sti. Sve to va­ži, da­ka­ko, ge­ne­ral­no u ži­vo­tu, pa ta­ko i u ri­bo­lo­vu.

TEKST KO­JI SLE­DI NI­JE NA­ME­NJEN ko­le­ga­ma ko­je ima­ju vi­še­go­di­šnje ili čak vi­še­de­ce­nij­sko is­ku­stvo u lo­vu ci­pri­ni­da pli­va­ju­ćim mam­ci­ma (pop-ap boj­li­ji­ma raz­li­či­tih ve­li­či­na, aro­ma i plov­no­sti). Pi­šem ga zbog onih ko­ji još ni­su pro­ba­li da pe­ca­ju na ta­kve mam­ce ili još ne­ma­ju iole du­ži »staž« u to­me, a pre sve­ga zbog tra­di­ci­o­na­li­sta na­lik me­ni, ko­ji i da­lje is­tra­ja­va­ju na ono­me na če­mu sam ja do­sko­ra is­tra­ja­vao – na od­bi­ja­nju da na svo­jim »di­vljim« vo­da­ma (re­ka­ma, je­ze­ri­ma, ka­na­li­ma, ba­ra­ma...) uop­šte pro­ba­ju ne­ke mo­der­ni­je va­ri­jan­te lo­va ša­ra­na. Bez ob­zi­ra na to da li su glav­ni raz­log to­me tvr­do­gla­vost, sum­nji­ča­vost, bez­u­slov­no osla­nja­nje na tra­di­ci­ju i is­ku­stva sa istog te­re­na, pred­ra­su­de pre­ma no­vo­ta­ri­ja­ma ili ne­što pe­to, pro­ba­ću da vas uve­rim da ne­ma ni­ka­kvog raz­lo­ga da ne pro­ba­te da na pop-apo­ve pe­ca­te ni­ti da na njih ne uhva­ti­te ri­bu.

Ina­če, pop-ap mam­ci, tj. pli­va­ju­ći boj­li­ji, ni­su od ju­če. Mo­der­ne ša­ran­dži­je ih po­o­dav­no ko­ri­ste, ali se po­sled­njih go­di­na nji­ho­va upo­tre­ba oma­so­vi­la pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći eks­pan­zi­ji fi­der teh­ni­ke, u ko­joj se sve vi­še pe­ca na raz­ne sit­ne pli­va­ju­će boj­li­je (preč­ni­ka do ne­kih 10 mm), ko­ji leb­de ma­lo iz­nad dna, a čak po­či­nju da ih ko­ri­ste i po­je­di­ni kla­sič­ni du­bin­ka­ši (ili je ba­rem moj uti­sak ta­kav).

JA SAM PRE NE­PU­NE TRI GO­DI­NE PR­VI PUT sve­do­čio efi­ka­sno­sti upo­tre­be pop-apa na Du­na­vu niz­vod­no od Be­o­gra­da, na me­stu na kom već du­go re­dov­no pe­cam iz čam­ca. U go­sti­ma mi je ta­da bio moj ve­li­ki pri­ja­telj, di­van čo­vek i ži­va en­ci­klo­pe­di­ja ri­bo­lo­vač­kog zna­nja Bra­ti­slav Đo­kić Ba­ta. Jed­no ne baš uspe­šno let­nje če­ka­nje ša­ra­na po­sta­lo je za­ni­mlji­vo i pro­duk­tiv­no za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom pre­la­sku sa ku­ku­ru­za na ma­le pop-apo­ve. De­ve­ri­ke pri­stoj­ne ve­li­či­ne, ko­je je do­bi­jao na pop-ap sa aro­mom ja­go­de, kod me­ne su, iskre­no go­vo­re­ći, u pr­vi mah iza­zva­le ne­ve­ri­cu. Na­i­me, de­ve­ri­ka ni­je vr­sta ko­ja se le­po lo­vi na mo­joj po­zi­ci­ji u let­njim me­se­ci­ma, a što je još bit­ni­je, za me­ne aro­ma ja­go­de ni­je do ta­da uop­šte bi­la efi­ka­sna tu gde ja stal­no pe­cam, zbog če­ga sam i mi­slio da po­zna­jem na­vi­ke ri­be, tj. njen ukus. Tom pri­li­kom sam do kra­ja for­si­rao ku­ku­ruz, dok je Ba­ta na­kon pr­vih ulo­va, na­rav­no, na­sta­vio da pe­ca na pop-apo­ve i imao (da opi­šem tu si­tu­a­ci­ju naj­po­volj­ni­je po me­ne) mno­go vi­še ak­ci­je. Ja sam pri ku­ku­ru­zu ta­da ostao ma­lo iz že­lje da po­mog­nem pri­ja­te­lju u ne­če­mu što sam do­ži­veo kao ko­ri­stan eks­pe­ri­ment, tj. u upo­red­nom pe­ca­nju ra­di pro­ve­re efi­ka­sno­sti dva raz­li­či­ta pri­stu­pa – ka­ko bi­smo vi­de­li da li će nje­go­vi ulo­vi bi­ti po­sle­di­ca ras­po­lo­že­no­sti ri­be da uzme bi­lo šta što joj se po­nu­di ili će se ipak po­ka­za­ti da je se­lek­tiv­na i vi­še za­in­te­re­so­va­na za ne­što s čim se do ta­da ni­je sre­ta­la ne­go za hra­nu na ko­ju je ne­sum­nji­vo na­vik­nu­ta. Ali la­gao bih ka­da ne bih pri­znao da je ta mo­ja do­sled­nost ipak bi­la pre­vas­hod­no mo­ti­vi­sa­na tvr­do­gla­vo­šću, što naj­bo­lje po­tvr­đu­je či­nje­ni­ca da sve do pred kraj pro­šle se­zo­ne ni­sam hteo da lo­vim na pli­va­ju­će mam­ce već sam upor­no pe­cao na ku­ku­ruz.

DO TA­DA JE VEĆ VE­ĆI­NA MO­JIH pri­ja­te­lja i ko­le­ga po­če­la da me »za­tr­pa­va« in­for­ma­ci­ja­ma o so­lid­nim ulo­vi­ma ostva­re­nim na raz­li­či­te pop-apo­ve, a ja sam sve lo­ši­je pro­la­zio na sve va­ri­jan­te ku­ku­ru­za ko­je sam ko­ri­stio, pa sam bez ob­zi­ra na vi­še pu­ta po­me­nu­tu tvr­do­gla­vost po­čeo da raz­mi­šljam o to­me da ipak ne­što pro­bam da pro­me­nim.

U je­sen 2023. i da­lje smo na Du­na­vu kod Be­o­gra­da ima­li ni­zak vo­do­staj, ko­ji nas je mu­čio to­kom ce­le se­zo­ne, a uz to je vo­da bi­la vr­lo bi­stra i ša­ran uop­šte ni­je po­ka­zi­vao in­te­re­so­va­nje za ku­ku­ruz. Me­đu­tim, do me­ne su u tom pe­ri­o­du sti­za­le broj­ne ve­sti o od­lič­nim ulo­vi­ma ba­bu­ške na SBS pop-ap C1 i o do­brim ulo­vi­ma ša­ra­na na M1 pop-apo­ve iste fir­me. Ta­da sam »pre­lo­mio« i re­šio da i sam pro­bam da pe­cam na te mam­ce i da is­tra­jem u to­me bez ob­zi­ra na to ka­kvi bu­du po­čet­ni re­zul­ta­ti (a iskren da bu­dem, ni­sam se na­dao ču­du).

PR­VE PLI­VA­JU­ĆE KU­GLI­CE KO­JE SAM KU­PIO bi­le su SBS M1 i C3. Pr­vi za­ba­čaj na C3 do­neo mi je le­pu ba­bu­šku, a već na dru­gi imao sam pr­vi uda­rac ša­ra­na, ko­ji ni­sam re­a­li­zo­vao, tj. pla­tio sam da­nak ne­is­ku­stvu u pe­ca­nju na taj ma­mac, bu­du­ći da sam po­gre­šno pro­ce­nio pra­vi mo­me­nat za kon­tru. Ali već je i to bi­lo vi­še ne­go do­volj­no da bu­dem »ku­pljen«, jer sam to shva­tio kao de­fi­ni­tiv­ni do­kaz... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 607. ko­ji je u pro­da­ji od pet­ka, 29.3.2024.-)