Entuzijasti širom Srbije u poslednje vreme organizuju sve češće male škole ribolova i revijalna takmičenja za decu, u nastojanju da najmlađe animiraju da se bave ribolovom. Korisnici ribarskih područja, s druge strane, počinju da shvataju da je za njih problem to što među kupcima dozvola procentualno ima sve više starijih od 65 godina, koji imaju pravo na upola jeftiniju dozvolu od seniora, kojih opet procentualno ima sve manje, jer je na vodama vrlo malo mladih iz čijih bi redova ti seniori dolazili. Kako smo do toga došli i ima li rešenja?
Nekoliko nedelja pre izlaska ovog broja Ribolova vodio sam veoma dug telefonski razgovor s čelnim čovekom firme koja već više od decenije gazduje jednim ribarskim područjem i s kojim vrlo rado nekoliko puta godišnje razmenim informacije i stavove. Pritom o nekim pitanjima mislimo isto, a o nekim sasvim različito. Primera radi, kao što sam u više navrata napisao, ja smatram da je cena ribolovnih dozvola i pre poslednjeg poskupljenja bila prevelika u odnosu na to kako se većina voda čuva i kakve su mogućnosti za ribolov na njima. To je po mom mišljenju pre svega posledica neracionalnog i nelogičnog sistema kupovine godišnjih ribolovnica po mestu prebivališta, a dnevnih i nedeljnih po mestu pecanja, čime se favorizuju loši korisnici u odnosu na dobre, jer brojni ribolovci kupuju dozvolu tamo gde jedino mogu, a onda s tom dozvolom idu daleko od područja na kom žive i pecaju tamo gde ima ribe, ne ostavljajući ni dinara onom čijim je domaćinskim gazdovanjem takva situacija stvorena.
S DRUGE STRANE, MOJ sagovornik, koji upravlja područjem na kom maltene i nema voda na kojima se može uspešno pecati preko cele godine, pa mnogi ribolovci u hladnijem periodu prosto jurišaju na zimovnike da bi belom ribom punili zamrzivače, smatra da je sistem kakav imamo od 2009. godine jedino moguć, jer bi bez njega čitava područja ostala bez ikakve kontrole. To njegovo mišljenje za mene nije novo, pa stoga ni iznenađujuće, ali priznajem da sam bio iskreno začuđen kada mi je rekao da ni poslednje poskupljenje nije dovoljno i da će ukoliko cene dozvola ne nastave da rastu svake godine čuvanje biti sve gore. Naravno, usledilo je pojašnjenje, koje i nije nelogično – da se prihodi korisnika ribarskih područja u Srbiji iz godine u godinu smanjuju ne samo zbog negativnog prirodnog priraštaja (tj. zbog toga što broj stanovnika naše zemlje već neko vreme opada za nekoliko desetina hiljada godišnje, pa proporcionalno opada i broj prodatih ribolovnih dozvola) već i zato što se prosečna starost ribolovaca brzo povećava. To za posledicu ima da u sve manjoj ribolovačkoj populaciji srazmerno raste broj pecaroša od 65 godina i starijih, koji imaju pravo na kupovinu dozvole upola jeftinije od seniorske, dok se proporcionalno smanjuje udeo kupaca seniorskih dozvola (od 9.000 din.), a to povećavanje udela jeftinijih ribolovnica, naravno, znači manji prihod za korisnike.
MEĐUTIM, NE TREBA BITI NAROČITO pronicljiv pa shvatiti da je takva situacija, osim nizom okolnosti na koje nisu mogli značajnije uticati ni oni kojima je ribolov hobi a ni oni kojima je posao (opadanje interesovanja za aktivnosti koje se odvijaju na otvorenom prostoru, manjak slobodnog vremena itd.), izazvana i time što se u našoj zemlji, da budemo pošteni, niko nije nikada iole ozbiljno i sistematično bavio privlačenjem novih ribolovaca svih uzrasta a pre svega mladih. Dok se u nekim državama u kojima postoji razvijenija svest o tome koliko je važno da se što više ljudi bavi ribolovom ta aktivnost nalazi i u školskim programima, a na opadanje broja prodatih dozvola, povećanje starosti prosečnog ribolovca i smanjenje udela mladih među aktivnim pecarošima se reaguje kolektivnom uzbunom, pravljenjem nacionalne strategije za promenu takve situacije i formiranjem stručnih timova koji se time bave, kod nas ničeg sličnog nema ni u tragovima. Bez preterivanja se može reći da je u Srbiji, nasuprot tome, nekako spontano preovladalo mišljenje da na omasovljenju ribolovačke populacije ne treba ništa posebno raditi jer je dovoljno da trgovci i proizvođači reklamiraju pribor za ribolov a da država ima nekakav sistem upravljanja ribolovnim vodama pa da ljudi masovno hrle na pecanje i od mladosti do poznih godina ili do kraja života deo svog vremena i novca odvajaju za bavljenje ovim hobijem... Što je, naravno, veoma daleko od istine, a posledice toga lako su vidljive kroz sve manji broj dece i mladih ne samo na takmičenjima već i u rekreativnom ribolovu i izražene kroz sve učestalije vapaje starijih ribolovaca koji traže da im se pomogne da mlade na neki efikasan način, koji oni ne znaju, »odvoje od mobilnih telefona i računara« i privole da iz zatvorenih prostora izađu u prirodu i na vodu.
DA I TE KAKO IMA LJUDI svesnih potrebe da se na podmlađivanju naše društvene grupe ozbiljno poradi govori nam i to što je u nedelju 19. maja, kada smo privodili kraju rad na ovom broju Ribolova, u Sivcu održano masovno i dobro osmišljeno varaličarsko takmičenje za decu u organizaciji sivačkog RVK Bas, kom je prethodila dan ranije održana škola varaličarenja za decu, kao i to što su se istog dana pojavili pozivi za »edukativna takmičenja« za najmlađe ribolovce iz Obrenovca i Niša.
Naravno, u rubrici »14 dana« (str. 19–23) objavljujemo i izveštaj iz Sivca i pozive za učestvovanje na dvema pomenutim manifestacijama, a prostora za takve inicijative neprofitnog i edukativnog tipa i ubuduće će biti i u štampanom izdanju našeg lista i na sajtu www.listribolov.co.rs i u svim povezanim elektronskim medijima (na Fejsbuk stranici List Ribolov Plus i u istoimenoj Fejsbuk grupi). Ali iskustvo iz poslednjih četvrt veka, tokom kojih nije manjkalo dobre volje kod pojedinaca, pa ni energije da se nešto pokuša, ali jeste sistematičnosti i dugoročnije podrške tzv. šire društvene zajednice i zainteresovanih strana (od resornog ministarstva i pokrajinskog sekretarijata do većine korisnika ribarskih područja, trgovaca i proizvođača), prosto me primorava da zaključim ovaj tekst konstatacijom da je krajnje vreme da omasovljenjem i podmlađivanjem ribolova u Srbiji počnemo da se bavimo mnogo osmišljenije, istrajnije i temeljnije nego do sada.
TO PRE SVEGA ZAHTEVA neuporedivo bolje čuvanje ribolovnih voda od ribokrađe, prekomernog izlova i zagađivanja, kako bi oni koje nagovorimo da se okušaju u pecanju mogli da osete bar deo zadovoljstva koje je nas motivisalo da počnemo da pecamo, nastavimo da se bavimo ribolovom i poželimo da sada mlađima približimo lepote našeg hobija. A za to zadovoljstvo, da budemo surovo iskreni, postoji jedan neophodan preduslov – da početnicima pecanje bude zanimljivo – za šta je opet potrebno da mogu da sa svojim skromnim znanjem u prvim pokušajima, uz pomoć iskusnijih, upecaju dovoljno riba da požele da to već za koji dan ponove. Koliko je to moguće na većini naših »otvorenih« voda siguran sam da znate i bez mene. (-Tekst originalno objavljen u Ribolovu br. 611-)
