Fider tehnika na prvi pogled veoma je slična »klasičnom« dubinskom ribolovu u kom se koristi hranilica. Ali nekoliko neupućenima naizgled ne previše bitnih razlika čini ovu modernu tehniku superiornom – to su upotreba štapova s veoma osetljivim punim vrhovima, maksimalno precizno plasiranje mamca i brz tempo dohranjivanja, budući da se neretko i u rekreativnoj varijanti fiderisanja sistem vadi i puna hranilica nanovo zabacuje na svaka 2-3 minuta
U više navrata pominjao sam u svojim tekstovima da se skoro svake godine u ovom delu sezone posvećujem ribolovu babuške, izbegavajući tako vode na kojima su dominantne ribe za koje važi lovostaj. Međutim, ovog proleća, sticajem okolnosti (pre svega zbog nedostatka vremena za duže ribolovne izlete) nije bilo tako. Izuzme li se jedno veoma lepo ciljano pecanje babuške na jezeru Kraljevac u banatskom selu Deliblato, u poslednjih nekoliko nedelja izlazio sam isključivo na različite pozicije na Savi nedaleko od Beograda. O nekim od tih ribolova sam već pisao, a ovog puta ću vam u kratkim crtama opisati poslednja dva, vrlo različita iako smo pecali sa istog mesta – splava mog prijatelja Marka Budakovića. Iz njih se mogu izvući neke pouke koje će, verujem, biti korisne i budućim fiderašima i mnogim kolegama koje već imaju izvesna iskustva u modernom ribolovu s hranilicom.
Naime, prvi izlazak, uprkos svim mojim nastojanjima da pre svega izborom hrane i mamaca koliko god je to moguće izbegnem ploticu, doneo mi je skoro jedino tu vrstu. Bile su to lepe, borbene i prilično velike ribe (koje sam, naravno, odmah vraćao u vodu, bez privremenog ubacivanja u čuvarku).
SAMO NEDELJU DANA KASNIJE sve je bilo drugačije. Već su prvi zabačaji pokazali da ta riba više nije tu (iako sam zabacivao na potpuno istu daljinu kao i prethodnog puta). Naime, na ponuđene mamce sada je dolazila isključivo sitna bela riba (koju mnogi fideraši zovu »leptirka«), dok glavoča, začudo, nije bilo. To je nagoveštavalo da je moguće da predstoji jedno pravo i dugo očekivano fider pecanje!
Prethodnom rečenicom sam želeo da kažem da se na mnogim terenima, pa i na tom, često dešava da već prvi zabačaji donesu željenu krupnu ribu. Ovog puta, međutim, javljanje sitne ribe neminovno je zahtevalo rad na preokretanju situacije, tj. intenzivno bacanje veće količine hrane, s dosta zrnevlja i mesnih mamaca, radi eventualnog privlačenja krupnije ribe, koja se na početku pecanja još uvek tu nije nalazila.
U TOJ DINAMICI I JESTE BITNA (tj. suštinska) razlika između fidera i klasičnog dubinskog ribolova, koja se ne ogleda samo u upotrebi fider štapova, već i u načinu na koji se oni koriste. Da o ovome nešto konkretnije napišem podstakla me je činjenica da su me na oba pecanja obilazile kolege, i to uglavnom starije od mene, što (konstatujem malo u šali a malo i u zbilji) nije čest slučaj, ali očigledno još uvek nije nemoguće, koje su se žalile da dok ja lepo pecam, na njihovim pozicijama, odmah pored moje, »riba neće ni da pipne«. Naravno, kako su bili blizu mene, nisam morao ni da gledam šta rade da bih shvatio u čemu je ključni problem, jer sam po zvucima koji su se čuli znao da veoma retko zabacuju, tj. da prave velike pauze između dva dohranjivanja primamom u hranilici, što, naravno, teško da će podstaći ribu da se intenzivno hrani, pogotovo u situaciji kada ja blizu tog mesta pecam mnogo bržim tempom, svaki čas dodajući novu količinu primame na hranilište, na šta ribe reaguju prosto se otimajući, što ne ostaje neprimećeno, pa tu prilaze i jedinke iz bliže okoline, koje na raspolaganju pred sobom nemaju takvu ponudu.
Kako od mene nisu tražili savet, nisam želeo da se upuštam u ostale finese (izbor hrana, mamaca, veličinu udica i njihov oblik, dužinu i debljinu predveza itd.). Nije isključeno da su sve te kolege svoj neuspeh a moje često vađenje lepih riba povezivale s mikrolokacijom, tj. s činjenicom da sam ja pecao sa splava, a oni sa obale. Međutim, u oba slučaja su nedaleko od Markovog splava (i uzvodno i nizvodno) bile moje mlađe kolege Dušan, Dule i Marko, koji su takođe pecali sa obale i imali dosta uspeha, što nedvosmisleno ukazuje na to da je ključni faktor (ne)uspeha bio pristup. Jer iako i klasični dubinkaški ribolov u nekim okolnostima i na nekim mestima može dati lepe rezultate, u situacijama kada riba nije već prisutna na mestu na koje počnemo da zabacujemo – »sporo« pecanje, pa još uz upotrebu »neaktivne« primame (koja se sporo otapa i dugo ostaje na hranilici) i vrlo verovatno neadekvatnih sistema, s prevelikim udicama i predebelim predvezima, teško može dati dobar rezultat.
NEŠTO SLIČNO PRIMETIO SAM NA DRUGOM pecanju i kada su dvojica kolega prišla čamcem prilično blizu mog već formiranog hranilišta, tu se usidrila i počela... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 612-)