Ćomi, diži teg!

Ve­čer­nji lov smu­đa po­čeo je ner­vo­zom zbog za­u­ze­tog me­sta da bi se ve­o­ma br­zo pre­tvo­rio u vi­še­sat­no na­te­za­nje s ogrom­nim so­mom, ko­je je okon­ča­no tro­fej­nim ulo­vom, sli­ka­njem za uspo­me­nu i vra­ća­njem ori­ja­ša u vo­du

U sre­du, 26. ju­na, s dru­ga­rom Bo­ja­nom Sla­vu­ljem (ko­ji me je uveo u svet va­ra­li­ča­re­nja i za­slu­žan je za moj sport­ski od­nos pre­ma ri­bi) iza­šao sam pred­ve­če čam­cem na Du­nav kod Pan­če­va, da lo­vi­mo smu­đa. Raz­o­ča­ra­ni što je iz­gled­no me­sto na ko­je smo pla­ni­ra­li da se po­sta­vi­mo bi­lo za­u­ze­to, oko 20,30 č smo se usi­dri­li na sle­de­će ka­ko bi­smo ko­ji put za­ba­ci­li dok ne na­pra­vi­mo al­ter­na­tiv­ni plan ak­ci­je.

BI­LI SMO UVU­ČE­NI U OBA­LU, ALI ko­ma­ra­ca ni­je bi­lo, sre­ćom u ne­sre­ći, bu­du­ći da ih je u le­te­nju ome­ta­la ko­ša­va, ko­ja bi nam na onom za­u­ze­tom me­stu išla na ru­ku, dok nam je ov­de mno­go ote­ža­va­la i za­ba­ci­va­nje i vo­đe­nje va­ra­li­ca jer nam je du­va­la pra­vo u li­ce.

Obo­ji­ca smo bi­li i pri­lič­no ner­vo­zni, po­go­to­vo Bo­ki, pa smo sko­ro sve vre­me gun­đa­li, za­ba­cu­ju­ći vi­še iz oča­ja ne­go za­to što smo se ne­če­mu na­da­li – ja vo­bler pa­ra­lel­no s oba­lom, a Bo­jan če­bu­ra­škom ote­ža­nog si­li­kon­skog še­da na vorm udi­ci ma­lo vi­še na vo­du.

U TRE­NUT­KU KA­DA SAM ZA­BA­CIO če­tvr­ti ili pe­ti put, re­gi­stro­vao sam da je Bo­ki uda­rio kon­tru. Ona je bi­la sla­ba u od­no­su na nje­go­vo uobi­ča­je­no re­a­go­va­nje, ali se na­kon nje udi­ca za­bi­la u ne­što što je de­lo­va­lo kao panj... dok ni­je po­če­lo da se kre­će, iz­vla­če­ći stru­nu sa špul­ne. Ka­da je ri­ba sta­la a Bo­jan po­čeo da je pri­vla­či, pi­tao sam ga da li tre­ba da dig­nem teg, ali je on od­go­vo­rio: »Mi­slim da ne tre­ba, evo vra­tio sam ga«.

Na mo­je pi­ta­nje da li je to »bik«, krat­ko je pro­zbo­rio: »Ne znam«, da bi tog tre­na ri­ba kre­nu­la u si­lo­vi­ti beg, do­bro po­de­še­ni dril ujed­na­če­no za­zu­jao, a moj ko­le­ga za­po­ve­dio: »Ćo­mi, di­ži teg!«.

U NA­RED­NA TRI SA­TA OGROM­NA ri­ba nas je od­vu­kla... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 614-)