Iz više razloga među neiskusnim ribolovcima rasprostranjeno je uverenje da je presudni faktor uspeha u fider ribolovu izbor primame. A zapravo je najbitnije opredeliti se za smesu koja svojim karakteristikama najbolje odgovara uslovima u konkretnoj situaciji i ciljnoj ribi, te je pravilno pripremiti za upotrebu
Nedavno mi je u jednom od naših čestih dugih razgovora o fider ribolovu glavni urednik ovih novina Vladimir Stakić pomenuo da su se dvojica kolega javila s molbom da u nekom od septembarskih brojeva preporučim primame koje bi po mom mišljenju bile efikasne za predstojeću jesenju sezonu pecanja fiderom na Savi.
Kako mi se tema učinila vrlo inspirativnom, prihvatio sam se zadatka, ali unapred rešen da se moj savet ne svede na uobičajene preporuke u formi slike kesa sa primamom, ulovljenom ribom i konstataciju da smesa koju koristim brzo privlači ribu i zadržava je na hranilištu do kraja pecanja. Naravno, sve to može biti tačno, ali neiskusnom ribolovcu sigurno je nedovoljno da bi mogao računati na koliko-toliko izvestan ulov. Naime, tema hrana je neuporedivo šira, bez obzira na činjenicu da je suština fidera u privlačenju ribe primamom koja se hranilicama različitih oblika i karakteristika što preciznije kontinuirano plasira, tj. učestalo zabacuje svaki put na isto mesto. Nije suština samo u upotrebi štapa sa osetljivim i izmenljivim vrhovima (kojim se može pecati kao i svakim drugim dubinkaškim štapom, ali to onda, naravno, nije fider), već i u tome kako se primama koju koristimo ponaša u vodi.
PRE SVEGA, MORAM DA RAZOČARAM one koji veruju u gotovo magična svojstva primama određenih proizvođača, jer se slažem sa zaključkom nekih od najvećih poznavalaca ove ribolovne tehnike da upotrebljena hrana na uspešnost pecanja utiče možda sa svega tridesetak posto. Da u ovim tvrdnjama ima istine, može se uveriti svako ko prati ekipna fider takmičenja. Opšte je poznato da za sve takmičare jedne ekipe stručni štab priprema istu hranu za konkretnu vodu, a onda se događa da jedan takmičar s tom hranom tokom nekoliko dana nadmetanja (bez obzira na sektore u kojima peca) osvaja prva mesta, a neki drugi ne »dobacuju« ni do zlatne sredine. A u to da hrana svakako nije svemoguća mogu se uveriti i rekreativci, jer neretko ekipe prijatelja koji zajedno izlaze na vodu primamu spreme na jednom mestu za sve, pa je pred pecanje podele, a na kraju ulovi najčešće budu dijametralno različiti.
Zato je moj stav da dobro izabrana i pripremljena primama ne garantuje dobar ulov, ali da loše izabrana i neadekvatno pripremljena garantuje neuspeh.
ZA POČETAK (BEZ OBZIRA NA TO DA li je reč o Savi ili nekoj drugoj vodi) pri izboru hrane treba sebi, ako je ikako moguće, da odgovorimo na pitanje da li ćemo pecati sami (tj. bez uticaja ribolovaca koji su oko nas na ponašanje ribe u zoni u koju zabacujemo) ili će uslovi biti kao na takmičenju. Već sam mnogo puta napomenuo da se ribolovac koji peca sam nadmudruje samo s ribom, kao (uslovno rečeno) protivnikom. Kada je okružen drugim ribolovcima, njegovo pecanje i te kako može zavisiti od tih kolega, tj. od onoga što oni rade. Uz pretpostavku da svako u rekreativnom pecanju poštuje ribolovački bonton i ne ometa svojim zabacivanjem ljude oko sebe, što se na takmičenjima obezbeđuje istovetnim rastojanjem od jednog do drugog ribolovca i obavezom da sistemima ostaju u okviru svog mesta, sigurno je da će oni koji hranjenjem dobro »pripreme svoju poziciju« (što je formulacija dobro poznata takmičarima) pecati mnogo uspešnije od ostalih.
Tu dolazimo do onoga što u današnje vreme nije prijatno reći – uspešan ribolov iz tog aspekta nije baš jeftin. Međutim, kada se imaju u vidu svi troškovi izlaska na vodu, mišljenja sam da ušteda od par stotina dinara kupovinom nešto jeftinije (a manje kvalitetne hrane) zapravo neće mnogo značiti za budžet, a može rezultirati razočaranjem i frustracijom zbog neuspešnog pecanja. Inače, značajnije uštede na primami, a bez posledica po rezultat (tj. ulov), mogu se postići tako što ćemo kvalitetnu i skuplju primamu »razbiti« (tj. razblažiti) mešanjem sa (od hrane znatno jeftinijom) zemljom, prezlom ili TTX-om (zavisno od vode i ciljane ribe).
KADA SE KONKRETNO PRIČA O SAVI, treba poći od njenih osnovnih karakteristika u donjem toku (tj. na celom toku kroz Srbiju) – to je velika i duboka, te najčešće prilično jaka reka. Naravno, već to što je »najčešće prilično jaka« traži od nas specifično prilagođavanje svakoj konkretnoj situaciji, manje u pogledu samog izbora primame, a više u smislu načina njene pripreme. Jak tok, naime, može uticati na nešto brže »otvaranje« i spiranje hrane sa dna, ali adekvatnim vlaženjem smese, dodavanjem teške zemlje i zbijanjem prilikom punjenja hranilice to se lako može rešiti (naravno tim lakše ukoliko imamo više iskustva, koje će nas voditi kada treba da donosimo konkretne odluke u procesu pripreme smese za hranjenje). Podrazumeva se da malo slabiji ili jači tok od uobičajenog ne bi trebalo da značajnije utiče na izbor primame, ali u nekim drastičnim situacijama ni to nije nemoguće. Uzgred, sada je nivo te reke nizak, a voda neuobičajeno topla, ali tokom jeseni treba očekivati da vodostaj poraste, te da se voda znatno rashladi. To će svakako povoljno uticati na aktivnost ribe.
PO PITANJU IZBORA KONKRETNIH primama, imam dugogodišnje iskustvo korišćenja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 619, od 13.3.2024.-)