Četiri puta preko 20 kg!

Ko­li­ko pe­ca­nje mo­že bi­ti te­ško i na ri­bom pre­bo­ga­tim vo­da­ma od­lič­no zna­ju sve ša­ran­dži­je ko­je re­dov­no idu na »uhva­ti i pu­sti« je­ze­ra, na ko­ji­ma i vr­hun­ski znal­ci mo­gu osta­ti bez tr­za­ja ka­da ri­ba ni­je za­in­te­re­so­va­na za hra­nu. Ali i ka­da se či­ni da re­še­nja ne­ma, ne­ko­me se po­sre­ći da ot­kri­je for­mu­lu uspe­ha, ko­ja mo­že bi­ti i sa­svim su­prot­na pra­vi­li­ma ko­jih se ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca na ta­kvim vo­da­ma dr­ži

Na­kon ne­ko­li­ko ri­bo­lov­nih kam­pa­nja van na­še ze­mlje, Mi­var­di tim Sr­bi­ja, ovog pu­ta u kom­plet­nom sa­sta­vu, od­lu­čio se za jed­no­dnev­no pe­ca­nje na je­ze­ru Če­pel u Zre­nja­ni­nu. Tre­nut­no jed­no od naj­lep­ših ša­ran­skih je­ze­ra u Voj­vo­di­ni, sa du­bi­na­ma do 11 me­ta­ra i iz­ra­že­nim pli­ćim de­lo­vi­ma (spru­do­vi­ma) na ko­ji­ma ša­ran­dži­je naj­če­šće po­ku­ša­va­ju da pre­va­re vo­de­nu li­si­cu, od­sko­ra po­se­ću­ju i ri­bo­lov­ci iz dru­gih dr­ža­va. Na­sta­lo eks­plo­a­ta­ci­jom pe­ska i na­do­la­že­njem pod­zem­nih vo­da, za­u­zi­ma po­vr­ši­nu od oko 10,6 hek­ta­ra, a osim ša­ra­na i amu­ra, ko­ji su na­ma naj­in­te­re­sant­ni­ji, na­sta­nju­ju ga i tol­sto­lo­bik, štu­ka, som, smuđ, zlat­ni ka­raš, ba­bu­ška, de­ve­ri­ka, kru­pa­ti­ca, bo­dor­ka, li­njak i cr­ven­per­ka. Na je­ze­ru su svoj mir pro­na­šli ga­le­bo­vi, la­bu­do­vi, ću­ba­sti gnjur­ci i dru­ge vr­ste pti­ca. Na nje­mu ima 18 po­zi­ci­ja za pe­ca­nje i sve su na­pra­vlje­ne i ras­po­re­đe­ne po pra­vi­li­ma Svet­ske fe­de­ra­ci­je za sport­ski ri­bo­lov na slat­kim vo­da­ma (FIP­Sed). Če­pel je po­stao me­sto gde uži­va­ju ne sa­mo ri­bo­lov­ci već i nji­ho­vi pri­ja­te­lji i čla­no­vi po­ro­di­ce ko­ji ne mo­ra­ju oba­ve­zno bi­ti lju­bi­te­lji ri­bo­lo­va.

BOKS IZ KOG SMO PE­CA­LI Zo­ran Slav­ko­vić i ja je kao i sva­kog pret­hod­nog pu­ta bio za to pra­vi pri­mer, pun do­brih lju­di ko­ji su sa na­ma uži­va­li u pri­ro­di, uku­snoj hra­ni i ve­li­kim pri­mer­ci­ma ša­ra­na. Ovog pu­ta od­lu­či­li smo se za po­zi­ci­ju broj 15, ko­ja se od­li­ku­je do­brom kon­fi­gu­ra­ci­jom za ša­ran­ski ri­bo­lov. Do­go­vor je bio da na­pra­vi­mo sa­mo jed­no hra­ni­li­šte na spru­du uda­lje­nom čak 120 m od oba­le, što je za ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca iz­u­zet­no zah­tev­na da­lji­na te se če­sto od­lu­ču­ju za pla­toe, ko­ji su bli­že. Pla­si­ra­nje sa­mog mam­ca je lak­ši deo po­sla, ali pre­ci­zno hra­nje­nje na toj da­lji­ni mno­gi­ma pred­sta­vlja ozbi­ljan pro­blem. To smo u ovom slu­ča­ju vi­de­li kao na­šu pred­nost, ko­ju je tre­ba­lo is­ko­ri­sti­ti. Opre­ma je mo­ra­la da na­šu na­me­ru is­pra­ti, ta­ko da smo ko­ri­sti­li šta­po­ve Cen­tury C2,  ma­ši­ni­ce Shi­ma­no Aero Tec­hni­um i ro­bu­sni rod-pod Mec­ca­ni­ca Va­de­se Nick 95 Evo­lu­tion, ko­ji je spo­so­ban da no­si ta­kvu »te­šku ar­ti­lje­ri­ju«.

ČI­NJE­NI­CA DA JE VI­ŠE OD PO­LA EKI­PA na ne­tom za­vr­še­nom, 72 sa­ta du­gom tak­mi­če­nju, odr­ža­nom na je­ze­ru pre na­šeg do­la­ska, osta­lo bez ulo­va – ne­dvo­smi­sle­no je uka­zi­va­la da je ri­ba iz­u­zet­no oba­zri­va i ne pre­vi­še za­in­te­re­so­va­na za hra­nu, pa smo pro­ce­ni­li da u ta­kvim uslo­vi­ma tre­ba pro­ba­ti pri­vu­ći je do­bro iz­ba­lan­si­ra­nim i jed­no­stav­nim spod-mik­som, bez mno­go »he­mi­je«. Opre­de­li­li smo se za dve vr­ste la­ko svar­lji­vih boj­li­ja sa aro­mom me­sa od­no­sno vo­ća u kom­bi­na­ci­ji sa ku­ku­ru­zom še­ćer­cem. Čim smo sti­gli na po­zi­ci­ju, oko 18 č, naj­pre smo že­le­li da se uve­ri­mo u tač­nu da­lji­nu pla­toa na kom smo na­me­ra­va­li da lo­vi­mo, ta­ko da smo mar­ker šta­pom »iz­mar­ke­ri­sa­li« (tj. pre­pi­pa­li) dno u toj zo­ni, i tek ka­da smo bi­li pot­pu­no si­gur­ni u to ka­kva je za­i­sta kon­fi­gu­ra­ci­ja, kre­nu­li smo s raz­me­ra­va­njem naj­lo­na, a on­da spod šta­pom do­bro na­hra­ni­li oda­bra­ni »spot« i za­ba­ci­li šta­po­ve.

Pr­va tri sa­ta pro­šla su bez ika­kvih de­ša­va­nja, pa smo se već spre­ma­li da pre­kon­tro­li­še­mo mam­ce i po­no­vo za­ba­ci­mo dok se noć sa­svim ne spu­sti, ka­da se, na na­šu sre­ću, in­di­ka­tor ogla­sio. Ri­ba je uze­la boj­li s aro­mom ja­go­de i u mo­men­tu nam po­pra­vi­la ras­po­lo­že­nje, a još vi­še ka­da se na­šla u me­re­do­vu i po­tom na oba­li.

NA­HRA­NI­LI SMO PO­NO­VO TU TAČ­KU i to­kom no­ći de­žu­ra­li na sme­nu, te s vre­me­na na vre­me pre­za­ba­ci­va­li i me­nja­li mam­ce, ali bez re­zul­ta­ta, pa smo shva­ti­li da ta noć ne­će bi­ti uspe­šna. Na­kon svi­ta­nja smo se do­go­vo­ri­li da pro­ba­mo da ma­lo ja­če na­hra­ni­mo spot, jer nam je bi­lo osta­lo ma­nje od 12 sa­ti do kra­ja pe­ca­nja, ta­ko da je bi­lo kraj­nje vre­me da pro­ba­mo da pre­du­zme­mo ne­što što će do­ne­ti pro­me­nu, tj. even­tu­al­no pri­vu­ći ri­bu na na­še hra­ni­li­šte.

Ko­le­ga sa po­zi­ci­je 1 se pr­vi upi­sao, od­mah po­sle na­šeg hra­nje­nja, na­kon kog je bi­lo pri­met­no da je ri­ba po­sta­la ma­lo ak­tiv­ni­ja, a po­ne­ki bi se ša­ran i iz­ba­cio, ulep­ša­va­ju­ći ti­me do­dat­no već vr­lo lep iz­la­zak sun­ca.

TRI SA­TA KA­SNI­JE RI­BA JE PO­ČE­LA da se ku­pa na na­šem hra­ni­li­štu, ali i da­lje ni­je bi­lo uda­ra­ca. Bi­la je oči­gled­no u gor­njem slo­ju vo­de i ni­šta što smo do ta­da po­ku­ša­li oči­gled­no je ni­je do­volj­no in­te­re­so­va­lo da bi od­lu­či­la da se spu­sti ka dnu. Ali ta­da smo se se­ti­li da smo po­ne­li i ne­što pe­le­ta za pri­hra­nji­va­nje, ko­je smo po­me­ša­li sa­mo sa še­ćer­cem ka­ko bi­smo pri­li­kom hra­nje­nja stva­ra­li u vo­di »ma­glu« i ta­ko mo­žda pri­vu­kli ri­bu da pra­ti taj trag ka dnu.

To nam se is­pla­ti­lo, jer smo već na­kon što smo iz­ba­ci­li de­se­tak »ra­ke­ta« te me­ša­vi­ne ima­li pr­vi uda­rac. I istog ča­sa bi­lo je ja­sno da je na šta­pu ri­ba ko­ja će vr­lo te­ško do­zvo­li­ti da bu­de iz­va­đe­na i sli­ka­na, jer je ta­ko si­lo­vi­to vu­kla ta­mo gde je ona hte­la, pri­tom se sve vre­me dr­že­ći dna, da sam u jed­nom mo­men­tu po­mi­slio da na šta­pu ne­mam ša­ra­na već so­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 619, od 13.3.2024.-)