Riba se ni na mestima na kojima se redovno prihranjuje ne ponaša svakog dana na isti način, tj. ne reaguje uvek jednako dobro na primamu i ponuđene mamce, nije uvek na istoj daljini od obale, niti jede u isto vreme. Ali oni koji su spremni da malo vremena potroše na eksperimentisanje i znaju šta sve treba probati uvek uspeju da »iščačkaju« bar nešto
Pošto pripadam sve brojnijoj populaciji onih koji su alergični na ambroziju, krajem leta već nekoliko godina po pravilu imam simptome tipične za jaku prehladu. Problem je što to ne traje samo par dana, kao kod prehlade, već i po mesec-dva. Ranije me to ipak nije sprečavalo da kako-tako održim ritam izlazaka na vodu i pecanju se posvetim makar jednom u nedelji (tokom vikenda). Međutim, ove godine gotovo ceo mesec nisam bio u stanju da skupim dovoljno snage ni da se spakujem i spremim za ribolov, a kamoli da satima zabacujem teške hranilice po izuzetno toplom vremenu (kakvo je obeležilo avgust i početak septembra). Iako mi je moj prijatelj Dragan Draškić nudio da odem do njegovog splava na Savi kod Umke (gde ne moram da dolazim po mraku ne bih li se na nekoj izdašnoj poziciji izborio za slobodno mesto pored vode), na kraju sam bio prinuđen da mu se zahvalim na tome i ostanem kod kuće.
SREĆOM, KADA JE KRAJEM PRVE POLOVINE septembra došlo do naglog zahlađenja, osetio sam izvesno olakšanje, iako takva drastična promena sigurno nije uticala baš povoljno na aktivnost ribe. Da bih konačno krenuo u ribolov, bilo je dovoljno samo da mi Dragan pošalje sliku amura od gotovo 15 kg, kog je sa splava ulovio jednim od svojih šaranskih parabolika Robinson, na sistem i mamac namenjen šaranu (za kog tu redovno baca kuvani kukuruz ambarac). Moj prijatelj je ove sezone na istoj poziciji već imao više velikih šarana (od kojih ste neke videli na stranicama ranijih brojeva Ribolova), ali ovo mu je najveći ovosezonski ulov i zaista lep trofej, pogotovo za Savu, na kojoj se takvi amuri veoma retko hvataju.
NARAVNO, NISAM PRETENDOVAO NA TAKAV ulov kada sam sa zadovoljstvom prihvatio Draganov predlog da u petak po podne, posle posla, odem do njega da provedemo nekoliko sati pecajući fiderom. Inače, već duže vreme, po velikim vrućinama i niskom vodostaju, u okolini Beograda nije preko dana bilo mnogo uspeha u pecanju tom tehnikom, ali je noćni ribolov poslednjih dana bio počeo da daje solidne ulove. I premda ne praktikujem noćno pecanje, a uz to se još uvek nisam osećao najbolje, pogotovo ne za fiderisanje na velikoj reci, koje je zahtevno čak i za mlađe ljude u dobroj formi, činilo mi se sasvim prihvatljivim da jedno popodne i prvih par sati mraka provedem u ribolovu sa Draganovog splava.
PRE POLASKA NA VODU nije bilo mnogo vremena za planiranje, a kako improvizovanje nije moj uobičajeni pristup, u futrolu sam ubacio nekoliko fider štapova težine bacanja do 150 g i jedan sa t.b. do čak 350 g, a u torbu kavezne hranilice težina od 60 do 100 g i AS Flat Method hranilice s otežanjem od 80 g, te razne vezane udice – od onih najsitnijih, na predvezima od monofila debljine 0,10 mm, preko nešto jačih i većih, »iseama« tipa s trnom, do većih šaranki s dlakom, vezanih upredenom strunom.
Od mamaca sam poneo mesne crviće, pinkije, razne vaftere i Cukk kukuruz, a za slučaj da bude vremena i potrebe da se peca metod fiderom našla se tu i kutija Meleg Soft peleta. Hranu za klasične kavezne hranilice s »kramponima« pripremio sam na brzinu (što baš ne volim), od mešavine nekoliko ranije načetih kesa Van den Eynde primama, koje često koristim na Savi (Gros Gardon, Secret i Record), a pošto omiljeni River Ace nisam imao u kućnim zalihama, dodao sam u smesu i Golden Fish Feedere Xtreme i tešku zemlju.
KADA SAM STIGAO NA VODU, dočekao me je izuzetno jak i prilično hladan vetar, što mi se uopšte nije svidelo, ali tu se ništa nije moglo. Na licu mesta sam se odlučio za moj stari i u ovakvim situacijama uobičajeni pristup. Na jedan štap dužine 3,9 m i t.b. 150 g (Formax Accela Distance) namontirao sam sistem s malom udicom, na koju ću kao mamac kačiti crviće i pinkije u raznim kombinacijama. Naime, kada planiram da pecam belu ribu čija veličina i nivo aktivnosti mi nisu poznati, uvek počinjem »fino«. To pre svega znači da koristim sitnu udicu (ovog puta Trabucco 623 XK veličine16) i tanak predvez (najčešće od najlona Formax Rig Master, debljine 0,10 mm). To činim zbog toga što bi me početak s nekim grubljim sistemom mogao dovesti u zabludu da ribe nema, iako bi je zapravo od uzimanja mamaca odbijao preterano grub sistem. Eventualno spadanje (tj. gubitak) nekog krupnijeg primerka bele ribe u takvoj situaciji me ne zabrinjava – jednostavno nastavim pecanje s nešto većom udicom ili debljim predvezom. Naravno, kada idem na šarana (koji inače retko udara), pristup je suprotan – tu nema mesta eksperimentisanju i finoći, pa udica mora biti primerene veličine i snage.
DRAGAN JE VEĆ BIO ZABACIO parabolike za šarana, a onda je uzeo svoj fider, koji je zabacivao malo uzvodno od mojih štapova. Pošto je i on za fider koristio crviće kao mamac, dogovorili smo se da ja na drugi štap (Trabucco Proxima, dužine 3,9 m i t.b.150 g) namontiram sistem s udicom »iseama« tipa i trnom, na koji ću montirati vaftere (sitne bojlije koji su tako balansirani da lebde tik iznad udice, tj. sasvim malo se izdižu sa dna). Na njih bi, nadali smo se, mogla da dođe neka lepa deverika, ali čak i šaran, koji na ovom mestu nije redak, pogotovo kada ga Dragan redovno hrani. Inače, pecali smo na daljini od 40 m od splava, koristeći hranilice s otežanjem od 70 g. I mada ne bi bilo lako priborom koji sam imao izvaditi najveće primerke koji su se ovde javljali poslednjih godina, s onim manjim (teškim nekoliko kila), koji su ipak znatno češći, već bi se nekako moglo izaći na kraj. U svakom slučaju, vredelo je probati... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 620-)