Temeljnost se isplati

Ve­ći­na re­kre­a­tiv­nih ri­bo­lo­va­ca po do­la­sku na vo­du na­sto­ji da se što pre ras­pa­ku­je i poč­ne s pe­ca­njem, pa ne po­ku­ša da pret­hod­no čak ni po­vr­šno is­pi­ta te­ren i stek­ne ne­ka­kvu pred­sta­vu o kon­fi­gu­ra­ci­ji dna na me­stu is­pred se­be. A baš to što im li­či na gu­blje­nje vre­me­na ve­o­ma če­sto je raz­log što ne­ko dru­gi uži­va u znat­no di­na­mič­ni­jem pe­ca­nju i ostva­ru­je ve­ći ulov

Ne­ko ko tek po­či­nje da pe­ca na fi­der, a imao je pri­li­ku da vi­di sat­ni­cu tak­mi­če­nja u toj di­sci­pli­ni ili da bu­de pri­su­tan na sta­zi od sa­mog po­čet­ka nad­me­ta­nja, od­no­sno od ula­ska tak­mi­ča­ra u boks pa do pr­vog su­dij­skog zvi­ždu­ka, ve­ro­vat­no je ostao u ču­du zbog či­nje­ni­ce da tak­mi­ča­ri ima­ju go­to­vo sat i po za pri­pre­mu (tač­ni­je, 80 mi­nu­ta po stan­dard­noj sat­ni­ci).

Na­su­prot to­me, mno­gi re­kre­a­tiv­ci su to­li­ko ne­str­plji­vi da po­či­nju da pe­ca­ju sve­ga de­se­tak mi­nu­ta na­kon pri­spe­ća na oda­bra­nu po­zi­ci­ju, a on­da dra­stič­no »sma­nje gas« i do po­la­ska ku­ći za­ba­cu­ju tek sva­ki de­se­ti mi­nut ili čak re­đe, tj. prak­tič­no kao da lo­ve kla­sič­nom du­bin­skom me­to­dom a ne fi­de­rom, ko­ji u sko­ro 100 po­sto slu­ča­je­va zah­te­va ne­u­po­re­di­vo br­ži tem­po da bi se iole ima­lo uspe­ha. Na­rav­no, ve­ći­na re­kre­a­ti­va­ca s ta­kvim sta­vom sklo­na je da zbi­ja ša­le na ra­čun onih ko­le­ga ko­je su mno­go te­melj­ni­je i spo­ri­je u toj pr­voj fa­zi. Ne­ret­ko, me­đu­tim, ka­da »spo­rać« poč­ne da va­di ri­bu za ri­bom, dok »br­zan­ci« ne­pre­sta­no ne­gde za­pi­nju, ki­da­ju si­ste­me i mu­če se, smeh utih­ne, a za­me­ni ga kuk­nja­va što su za raz­li­ku od »spo­ra­ća« po­red njih »po ko zna ko­ji put lo­še sre­će u oda­bi­ru me­sta«. Ali tre­ba se za­pi­ta­ti da li je stvar­no sa­mo reč o sre­ći.

NA­RAV­NO, RAZ­LI­KA IZ­ME­ĐU TAK­MI­ČAR­SKOG I RE­KRE­A­TIV­NOG pri­stu­pa je ve­li­ka, ali od tak­mi­ča­ra mi re­kre­a­tiv­ci ne­spor­no mo­že­mo na­u­či­ti mno­go to­ga. Je­dan od raz­lo­ga spo­ri­je pri­pre­me tak­mi­ča­ra je opre­ma, či­je po­sta­vlja­nje u »rad­ni re­žim« tra­ži do­sta vre­me­na. Mi re­kre­a­tiv­ci ne mo­ra­mo ima­ti »plat­for­mu« na ko­joj se se­di, te spe­ci­jal­ni oslo­nac za no­ge (fut­plejt tj. pe­da­nu), tac­nu i mno­go to­ga dru­gog što tak­mi­ča­ri ima­ju i du­go na­me­šta­ju, ali či­nje­ni­ca je da  fi­der pe­ca­nje ne sa­mo da ni­je udob­no ako se se­di na obič­noj ho­kli­ci već ni­je ni jed­no­stav­no. Da ne bu­de da sa­mo te­o­re­ti­šem, po­me­nu­ću ov­de da, iako du­go pe­cam fi­der teh­ni­kom, ne­mam tak­mi­čar­sku plat­for­mu, ali imam ne­ko­li­ko raz­li­či­tih tzv. fi­der sto­li­ca (od ko­jih ona naj­sta­ri­ja, rob­ne mar­ke Be­hr, ima već de­se­tak go­di­na), a uz njih i jed­nu naj­o­bič­ni­ju i jef­ti­nu sklo­pi­vu kam­per­sku sto­li­cu, ko­ja mi je naj­zgod­ni­ja ka­da pe­cam iz čam­ca.

U čam­cu ne ko­ri­stim ni tac­nu (ko­ju ina­če imam i upo­tre­blja­vam), a sko­ro sve što mi je po­treb­no na­la­zi se u po­ve­ćoj ko­fi (hra­na, cr­vi­ći, »spod-miks« itd.) i u tor­bi ko­ja je po­red me­ne. Me­đu­tim, to je stvar nu­žde, uslo­vlje­ne sku­če­nim pro­sto­rom, a ka­da pe­ca­mo sa oba­le i ima­mo mo­guć­nost da se le­po na­me­sti­mo, do­bro sklo­pljen kom­plet, sa­sta­vljen od fi­der sto­li­ce, tac­ne i tri­po­da (ko­ji ta­ko­đe uop­šte ne mo­ra bi­ti skup), či­ni fi­der i mno­go udob­ni­jim i znat­no efi­ka­sni­jim. Ne­ma ta­da ne­po­treb­nog če­stog sa­vi­ja­nja i ner­vo­znog pre­tu­ra­nja po tor­bi u po­tra­zi za neo­p­hod­nim de­lom pri­bo­ra, mam­ci­ma itd. – pro­sto, sve nam je to, ka­da je na tac­ni, na­do­hvat ru­ke, tj. pre­gled­no i la­ko do­stup­no (uosta­lom, ne ko­ri­sti se bez raz­lo­ga u ra­znim pri­li­ka­ma iz­raz »kao na tac­ni« i sva­kom je ja­sno šta se nji­me že­li re­ći).

ME­ĐU­TIM, PRE PRI­PRE­ME ME­STA S KOG će­mo pe­ca­ti, mo­ra­mo ga sva­ka­ko iza­bra­ti. Za raz­li­ku od nas, re­kre­a­ti­va­ca, ko­ji u skla­du sa svo­jim mo­guć­no­sti­ma i afi­ni­te­ti­ma bi­ra­mo gde i ka­da će­mo pe­ca­ti, tak­mi­ča­ri mo­ra­ju da se pri­la­go­de una­pred od­re­đe­nom te­re­nu i vre­me­nu, kao i po­zi­ci­ji, ko­ja se pre nad­me­ta­nja od­re­đu­je žre­bom. Uz­gred, na mno­gim fi­de­ra­škim sta­za­ma is­ku­sni ri­bo­lov­ci čim do­bi­ju me­sto mo­gu s ve­li­kom iz­ve­sno­šću pret­po­sta­vi­ti šta ih oče­ku­je, a od ko­le­ga ko­je se tak­mi­če u za­i­sta sve po­pu­lar­ni­jem me­tod fi­de­ru (za ko­ji je ve­ći­na sta­za na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma) mo­že se ču­ti da po pra­vi­lu od­mah po iz­vla­če­nju po­zi­ci­ja zna­ju ko su fa­vo­ri­ti za po­be­du, ne­za­vi­sno od ri­bo­lo­vač­kog ume­ća, a ko će se na­pa­ti­ti da išta uhva­ti.

IAKO VO­LIM DA ME­NJAM vo­de i na nji­ma te­re­ne tj. po­zi­ci­je na ko­ji­ma pe­cam (to je za me­ne svo­je­vr­sni iza­zov), ne­sum­nji­vo mi je mno­go lak­še da lo­vim na me­sti­ma ko­ja su mi do­bro po­zna­ta. Na nji­ma s ve­li­kom si­gur­no­šću znam ko­ju ri­bu mo­gu oče­ki­va­ti, ka­ko ona re­a­gu­je na od­re­đe­ne pri­ma­me i ka­kvo je dno na ko­je pa­da­ju mo­ja hra­ni­li­ca i na­mam­če­na udi­ca.

Ovo po­sled­nje je u fi­de­ru ve­o­ma va­žno, jer je du­bin­skom teh­ni­kom, u ko­joj je po­treb­no če­sto za­ba­ci­va­nje i va­đe­nje si­ste­ma, na iz­u­zet­no kr­še­vi­tom te­re­nu go­to­vo ne­mo­gu­će pe­ca­ti. A ti­me za­pra­vo i do­la­zi­mo do osnov­ne te­me ovog tek­sta – do pri­pre­me za pe­ca­nje na bi­lo kom me­stu. Na­i­me, pre po­čet­ka sva­kog ri­bo­lo­va pre­po­ru­ču­je se oba­ve­zno son­di­ra­nje dna, tj. nje­go­vo »pre­pi­pa­va­nje« po­vla­če­njem ute­ga. Da bi se ovla­da­lo tim ume­ćem, po­treb­ni su ve­žba­nje i iz­ve­sno is­ku­stvo. Za son­di­ra­nje dna u zo­ni u ko­ju će­mo za­ba­ci­va­ti naj­če­šće se ko­ri­sti tzv. pi­ker olo­vo (vr­sta ute­ga ko­ji se upo­tre­blja­va­ju u du­bin­skom ri­bo­lo­vu), a već du­že vre­me vi­še rob­nih mar­ki ima u po­nu­di i po­seb­no kon­stru­i­sa­na olo­va baš za tu na­me­nu. Na­rav­no, mo­že se u re­kre­a­tiv­nom ri­bo­lo­vu dno son­di­ra­ti i hra­ni­li­com ko­jom će­mo pe­ca­ti (to u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu ni­je do­zvo­lje­no). Iako su spe­ci­jal­na olo­va za son­di­ra­nje po mno­go če­mu bo­lje re­še­nje, tre­ba vo­di­ti ra­ču­na o to­me da taj uteg ne bu­de mno­go lak­ši od hra­ni­li­ca ko­je će­mo ko­ri­sti­ti na tom me­stu, po­što će i is­ku­snim fi­de­ra­ši­ma bi­ti te­ško (na­ro­či­to na br­žim vo­da­ma) da la­kim olo­vom »pro­na­đu« i is­pi­ta­ju dno, tj. tač­ke na ko­je će pri­li­kom ka­sni­jeg pe­ca­nja pa­da­ti te­ška hra­ni­li­ca na­pu­nje­na pri­ma­mom.

PRI­LI­KOM ODA­BI­RA DA­LJI­NE od­no­sno tač­ke u ko­ju će­mo za­ba­ci­va­ti, po­treb­no je osma­tra­ti vo­du i tru­di­ti se da uoči­mo ak­tiv­nost ri­be (nje­no iz­ba­ci­va­nje ili me­hu­ri­će na po­vr­ši­ni, ko­ji su po­sle­di­ca »ri­lja­nja« ri­be po dnu u po­tra­zi za hra­nom i sl.). Na te­ku­ći­ca­ma je li­ni­ja raz­gra­ni­če­nja iz­me­đu stru­je i mir­ni­jeg to­ka sko­ro uvek iz­gled­na jer je pri­vlač­na za ri­bu.

Ka­da od­re­di­mo ko­je nam zo­ne mo­gu bi­ti in­te­re­sant­ne, olo­vom za son­di­ra­nje (ili hra­ni­li­com) pro­ve­ra­va­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 621, od 11.10.2024.-)